Kritika: Roman Artemida Endija Vira

Vir je odmah posle svog prvenca mogao da napusti posao softverskog inženjera i da se posveti pisanju, živeći san čitave armije svojih verovatno jednako pragmatičnih i ambicioznih kolega koji sanjaju da se obogate od pisanja. I ovde, zapravo leži glavni problem, ili prednost ove knjige, u zavisnosti, naravno, šta čitalac od nje očekuje.

Poput „Marsovca“, i „Artemida“ je proizvod savremenog američkog odnosa prema književnosti, prvenstveno okrenutog pragmatizmu, zaradi, i želji da se emulira Holivud (što u pristupu naraciji, što u trci za novcem i glamurom). Kao što je slučaj s mnogim savremenim žanrovskim knjigama, Vir često poseže za jezikom filma, pa postavka zapleta, i način pisanja dijaloga ostavljaju utisak kao da je knjiga pisana skupom ekranizacijom u vidu.

Naravno, ne može se svaki dan čitati Konrad ili Dostojevski, i u okvirima žanra, “Artemida” je svakako iznad proseka. U pitanju je solidan i zabavan sf triler, nimalo glup, u kom se autor trudi da logično objasni sve fantastične koncepte koje uvodi, oslanjajući se na nauku koliko je to moguće.

Oldrin je mesto gde se sliva novac u Artemidu, više nego bilo gde drugde.

U šoping-zoni nije bilo jedne jedine stvari koju sam mogla da priuštim. Ali jednog dana ću imati dovoljno novca da se tamo osećam kao kod kuće. To je bar plan. Još jednom sam čežnjivo pogledala oko sebe, pa sam se okrenula i zaputila ka pristaništu.

Balon Oldrin najbliži je zoni sletanja. Ne želimo da se bogataši isprljaju prolazeći kroz sirotinjske krajeve, zar ne? Želimo da ih odmah uvedemo u onaj lepši deo.

Prošla sam kroz veliki zasvođen ulaz u pristanište. Ogroman vazdušni kompleks bio je druga po velilni vazdušna komora u gradu (samo je park Oldrin bio veći). Unutra je vrilo kao u košnici. Provlačila sam se između radnika koji su vešto jezdili tamo-amo. U gradu morate da hodate polako da ne biste oborili nekog turistu. Svi znamo artemidski dvokorak i umemo da uhvatimo dobar zalet.

U severnom delu pristaništa nekoliko radnika koji su krenuli na posao čekalo je ispred železničke vazdušne komore.

Glavna junakinja Džas Bašara, simpatična prevarantkinja koja sanja o velikom novcu, odrasla je na jedinom ljudskom gradu na Mesecu, u Artemidi. Jedna od jačih strana ove knjige je svakako ono što nastavnici kreativnog pisanja vole da zovu worldbuilding (građenje fiktivnog sveta) – Artemida je maštovito i detaljno zamišljena, i ilustrovana mapama. To je grad koji se sastoji iz više hermetički zatvorenih kupola, u kom je posedovanje cigarete težak prekršaj jer se u kupoli svi plaše plamena, a sveprisutna mesečeva prašina predstavlja ozbiljnu opasnost. Nasuprot bogatim turistima, u Artemidi se meštani lako prepoznaju po hodu u dobro izvežbanim dvokoracima kojima se spretno kreću u uslovima slabije gravitacije, a ceo grad je sasvim (i bukvalno) prostorno stratifikovan u zavisnosti od pripadnosti socijalnom sloju.

Prevodilac: Nikola Pajvančić

Izdavač: Evro Book, 2017.

Endi Vir navodi Isaka Asimova i Artura Klarka kao svoje uzore. Uticaj njihovog pisanja vidi se u Virovom posvećenom i pažljivom odnosu prema građenju sveta i relativno obazrivom ponašanju prema naučnim činjenicama, ali, nažalost, mada je Artemida zanimljiva i vešto napisana knjiga, ona ne doseže ni dubine, niti vizionarstvo Klarka i Asimova.

Nastasja Pisarev