Критика: Роман Артемида Ендија Вира

Вир је одмах после свог првенца могао да напусти посао софтверског инжењера и да се посвети писању, живећи сан читаве армије својих вероватно једнако прагматичних и амбициозних колега који сањају да се обогате од писања. И овде, заправо лежи главни проблем, или предност ове књиге, у зависности, наравно, шта читалац од ње очекује.

Попут „Марсовца“, и „Артемида“ је производ савременог америчког односа према књижевности, првенствено окренутог прагматизму, заради, и жељи да се емулира Холивуд (што у приступу нарацији, што у трци за новцем и гламуром). Као што је случај с многим савременим жанровским књигама, Вир често посеже за језиком филма, па поставка заплета, и начин писања дијалога остављају утисак као да је књига писана скупом екранизацијом у виду.

Наравно, не може се сваки дан читати Конрад или Достојевски, и у оквирима жанра, “Артемида” је свакако изнад просека. У питању је солидан и забаван сф трилер, нимало глуп, у ком се аутор труди да логично објасни све фантастичне концепте које уводи, ослањајући се на науку колико је то могуће.

Олдрин је место где се слива новац у Артемиду, више него било где другде.

У шопинг-зони није било једне једине ствари коју сам могла да приуштим. Али једног дана ћу имати довољно новца да се тамо осећам као код куће. То је бар план. Још једном сам чежњиво погледала око себе, па сам се окренула и запутила ка пристаништу.

Балон Олдрин најближи је зони слетања. Не желимо да се богаташи испрљају пролазећи кроз сиротињске крајеве, зар не? Желимо да их одмах уведемо у онај лепши део.

Прошла сам кроз велики засвођен улаз у пристаниште. Огроман ваздушни комплекс био је друга по велилни ваздушна комора у граду (само је парк Олдрин био већи). Унутра је врило као у кошници. Провлачила сам се између радника који су вешто јездили тамо-амо. У граду морате да ходате полако да не бисте оборили неког туристу. Сви знамо артемидски двокорак и умемо да ухватимо добар залет.

У северном делу пристаништа неколико радника који су кренули на посао чекало је испред железничке ваздушне коморе.

Главна јунакиња Џас Башара, симпатична преваранткиња која сања о великом новцу, одрасла је на једином људском граду на Месецу, у Артемиди. Једна од јачих страна ове књиге је свакако оно што наставници креативног писања воле да зову worldbuilding (грађење фиктивног света) – Артемида је маштовито и детаљно замишљена, и илустрована мапама. То је град који се састоји из више херметички затворених купола, у ком је поседовање цигарете тежак прекршај јер се у куполи сви плаше пламена, а свеприсутна месечева прашина представља озбиљну опасност. Насупрот богатим туристима, у Артемиди се мештани лако препознају по ходу у добро извежбаним двокорацима којима се спретно крећу у условима слабије гравитације, а цео град је сасвим (и буквално) просторно стратификован у зависности од припадности социјалном слоју.

Преводилац: Никола Пајванчић

Издавач: Евро Book, 2017.

Енди Вир наводи Исака Асимова и Артура Кларка као своје узоре. Утицај њиховог писања види се у Вировом посвећеном и пажљивом односу према грађењу света и релативно обазривом понашању према научним чињеницама, али, нажалост, мада је Артемида занимљива и вешто написана књига, она не досеже ни дубине, нити визионарство Кларка и Асимова.

Настасја Писарев