Književni prvenac Natalije Cajić: Bajka za buđenje

Natalija je sa studija Komparativne književnosti uplovila u novinarstvo, a potom postala predstavnice Jugotona za Srbiju i tu se dogodio taj čudesan spoj nota i njenog spisateljskog dara te je knjiga podnaslova „Bajka za odrasle”, obogaćena ce-deom violončelistkinje Mihailović Jelene.

Tvoja ljubav prema pisanju je poznata svim tvojim prijateljima jer si godinama svoje brojne priče delila preko društvenih mreža. Kako si odlučila da upravo ovu i upravo sada objaviš?

- „Fenjeri i note”, bajka za odrasle, sigurno nije ono najbolje što sam napisala. U ovom momentu to nije važno. Osetila sam potrebu da ljudima pošaljem poruku, a svim umetnicima da kažem hvala. Iza nas je vreme u kojem smo bili svedoci besmisla, ravnodušnosti i naglih odlazaka dragih ljudi. Čovek se izbori sa svim, ali sa besmislom sa kojim se susretne, teško. Volim jake ljude. One koji pronalaze puteve i koji su motivacija drugima. Iza mojih nežnih rečenica kriju se jake poruke. Vreme u kojem živimo obavezuje pojedince da reaguju. Besmisao mora što pre da bude iza nas. Nada i vera, ljubav prema ljudima je svetionik. Bez obzira na okolnosti.

Ova priča je bajka za odrasle ali naši životi odavno ne liče na bajke. Ako smo izgubili detinju nevinost, možemo li i kako da očuvamo veru da dobro uvek pobeđuje i da postoji čarolija?

- Čarolija je svuda oko nas. U cveću i pticama. U prirodi i svim dobronamernim bićima na ovom svetu. Junakinja u priči kaže da onaj ko je jednom video čaroliju, nikada ne sme da odustane od nje. Mora da je širi dalje. Ne smemo prestati da se divimo niti da izgubimo one kojima se divimo. Možemo da se umorimo na trenutak. A onda neko mora da pokrene i ljude i energiju dobrote i inspiracije. Rastem sa mojoj sestričinom Nedom. Za nju je najvažnije da pronađemo bubamaru i da pomazi cvet koji nikada ne ubere.

Ne smemo prestati da verujemo u lepo

Često mi je u glavi knjiga Ive Andrića „Jelena, žena koje nema”.  Setim je se skoro svakog jutra. Naime, Jelena je piščeva mašta. Ona nije postojala, a Andrić kaže „Čekam da se odnekud pojavi Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem”. To je prava poruka sa dubokim smislom. Tako i mi, samo da ne prestanemo da verujemo u lepo i dobro. Samo da ne prestanemo da očekujemo.

Priča je oplemenjena divnim crtežima tvoje majke, kako se rodila ta ideja?

- Da, mama je oplemenila knjigu crtežima, a divno ih je uredio Vuk Marković. Kada sam bila mala živeli smo u Almaškoj ulici u Novom Sadu. Za mene je to najlepša ulica. U njoj sam prvi put videla fenjere i tu je padao krupan sneg. Tom ulicom sam šetala sa mamom. Ženom koja u sebi nosi mnogo talenata. Nisam želela profesionalne crteže, već jednostavnost i toplinu.

Osim crteža, knjigu prati i „CD Jela Čelo” Mihailović Jelene, violončelistkinje. Kako je došlo do ovog spoja?

- Jelu Čelo poznajem kao izuzetno ljubaznu, dragu, talentovanu i inteligentnu osobu. Na predlog direktora Jugotona, Želimira Babogredca pitala sam je da li bi mi ustupila njene note da oplemene priču. Za tri dana sve je spremila i poslala. Jela zna koliko je važno da budemo zajedno dok kreiramo lepšu stvarnost. Ona je uvek aktivna u svemu što je korisno za umetnost i u svemu što je ljudsko.

Budući da je ova priča podsećanje da „život može biti lepši ako tražimo lepotu u njemu", da li se ova bajka čita za uspavljivanje ili je možda prva bajka za „buđenje"?

- Nije za spavanje, spavamo previše. Ovo je priča za buđenje. Junakinja je na trenutak izgubila svoju mudrost, Ženu srebrne kose, i dobila je poruku da će je ponovo ugledati ako svet počne da posmatra očima devojčice. Znači, mora da bude mudra i da shvati da je život ovaj trenutak sada. Da zaboravi na ono što ju je povredilo. Da ponovo zamisli ulicu kojom trči da odnese nekome lepu vest. Da ugleda nekoga čiji će osmeh pretvoriti u poruku u boci koja usrećuje. Ne smemo prestati da sanjamo. Žena srebrne kose je rekla savete i pretvorila se u pesmu. Pesma je simbol osećanja koja bi trebalo da ohrabrimo, a ne da ih zarobimo. Fenjeri su svetlost. Imam u stvari samo jednu želju da se oni koji pročitaju bajku nasmeše i da tog dana urade nešto lepo za sebe. Sutradan će osetiti potrebu da obraduju i druge. Čovek je potreban drugom čoveku, a u stvari sve nas spasava briga o sebi, ali i briga o drugima.

Snežana Milanović