Књижевни првенац Наталије Цајић: Бајка за буђење

Наталија је са студија Компаративне књижевности упловила у новинарство, а потом постала представнице Југотона за Србију и ту се догодио тај чудесан спој нота и њеног списатељског дара те је књига поднаслова „Бајка за одрасле”, обогаћена це-деом виолончелисткиње Михаиловић Јелене.

Твоја љубав према писању је позната свим твојим пријатељима јер си годинама своје бројне приче делила преко друштвених мрежа. Како си одлучила да управо ову и управо сада објавиш?

- „Фењери и ноте”, бајка за одрасле, сигурно није оно најбоље што сам написала. У овом моменту то није важно. Осетила сам потребу да људима пошаљем поруку, а свим уметницима да кажем хвала. Иза нас је време у којем смо били сведоци бесмисла, равнодушности и наглих одлазака драгих људи. Човек се избори са свим, али са бесмислом са којим се сусретне, тешко. Волим јаке људе. Оне који проналазе путеве и који су мотивација другима. Иза мојих нежних реченица крију се јаке поруке. Време у којем живимо обавезује појединце да реагују. Бесмисао мора што пре да буде иза нас. Нада и вера, љубав према људима је светионик. Без обзира на околности.

Ова прича је бајка за одрасле али наши животи одавно не личе на бајке. Ако смо изгубили детињу невиност, можемо ли и како да очувамо веру да добро увек побеђује и да постоји чаролија?

- Чаролија је свуда око нас. У цвећу и птицама. У природи и свим добронамерним бићима на овом свету. Јунакиња у причи каже да онај ко је једном видео чаролију, никада не сме да одустане од ње. Мора да је шири даље. Не смемо престати да се дивимо нити да изгубимо оне којима се дивимо. Можемо да се уморимо на тренутак. А онда неко мора да покрене и људе и енергију доброте и инспирације. Растем са мојој сестричином Недом. За њу је најважније да пронађемо бубамару и да помази цвет који никада не убере.

Не смемо престати да верујемо у лепо

Често ми је у глави књига Иве Андрића „Јелена, жена које нема”.  Сетим је се скоро сваког јутра. Наиме, Јелена је пишчева машта. Она није постојала, а Андрић каже „Чекам да се однекуд појави Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем”. То је права порука са дубоким смислом. Тако и ми, само да не престанемо да верујемо у лепо и добро. Само да не престанемо да очекујемо.

Прича је оплемењена дивним цртежима твоје мајке, како се родила та идеја?

- Да, мама је оплеменила књигу цртежима, а дивно их је уредио Вук Марковић. Када сам била мала живели смо у Алмашкој улици у Новом Саду. За мене је то најлепша улица. У њој сам први пут видела фењере и ту је падао крупан снег. Том улицом сам шетала са мамом. Женом која у себи носи много талената. Нисам желела професионалне цртеже, већ једноставност и топлину.

Осим цртежа, књигу прати и „ЦД Јела Чело” Михаиловић Јелене, виолончелисткиње. Како је дошло до овог споја?

- Јелу Чело познајем као изузетно љубазну, драгу, талентовану и интелигентну особу. На предлог директора Југотона, Желимира Бабогредца питала сам је да ли би ми уступила њене ноте да оплемене причу. За три дана све је спремила и послала. Јела зна колико је важно да будемо заједно док креирамо лепшу стварност. Она је увек активна у свему што је корисно за уметност и у свему што је људско.

Будући да је ова прича подсећање да „живот може бити лепши ако тражимо лепоту у њему", да ли се ова бајка чита за успављивање или је можда прва бајка за „буђење"?

- Није за спавање, спавамо превише. Ово је прича за буђење. Јунакиња је на тренутак изгубила своју мудрост, Жену сребрне косе, и добила је поруку да ће је поново угледати ако свет почне да посматра очима девојчице. Значи, мора да буде мудра и да схвати да је живот овај тренутак сада. Да заборави на оно што ју је повредило. Да поново замисли улицу којом трчи да однесе некоме лепу вест. Да угледа некога чији ће осмех претворити у поруку у боци која усрећује. Не смемо престати да сањамо. Жена сребрне косе је рекла савете и претворила се у песму. Песма је симбол осећања која би требало да охрабримо, а не да их заробимо. Фењери су светлост. Имам у ствари само једну жељу да се они који прочитају бајку насмеше и да тог дана ураде нешто лепо за себе. Сутрадан ће осетити потребу да обрадују и друге. Човек је потребан другом човеку, а у ствари све нас спасава брига о себи, али и брига о другима.

Снежана Милановић