Књижевна критика: У врту људождера Лејле Слимани
Лејла Слимани је француска списатељица млађе генерације, француско-мароканског порекла. Рођена је у Рабату, али се по завршетку средње школе преселила у Париз где се и сад, уз писање, бави и новинарством.
За свој други роман “Успавај ме” добила је Гонкурову награду што ју је у Француској винуло међу звезде књижевне сцене.
Главна јунакиња романа “У врту људождера” је Адел, угледна париска новинарка удата за богатог мужа и толико опседнута сексом и успутним аферама да цео живот почиње да јој измиче контроли. (Занимљиво је да Слимани није скривала да је роман инспирисан скандалом у коју је био умешан Доминик Строс Кан који је после оптужби за сексуално узнемиравање хотелске собарице био приморан да да оставку на место шефа Међународног монетарног фонда.)
Адел у животу не испуњава ништа; ни лагодан живот у скупом париском стану који дели с мужем лекаром, ни однос са малим сином који је сувише одвраћа од онога што њу занима, ни релативно успешна каријера у редакцији у којој се запослила преко везе. Не испуњавају је заиста ни њене безбројне афере из којих бежи чим се у њима појави најмања назнака интимности. У неодређеном, немуштом незадовољству које јој разара свакодневицу Адел је литерарна сестра (или бар рођака) Еме Бовари, још једне француске јунакиње која се удала без љубави, и узалуд тражила поезију у обичном животу. Слично као Ема, Адел је заводљива али помало испразна особа, а за разлику Флоберове јунакиње, потпуно је свесна својих аутодеструктивних порива, и ни у једном тренутку не проналази чак ни илузију испуњења.
Требало би одмах да се баци на телефон. Да сместа позове своје контакте. Да им поставља питања, да прикупља информације, да натера изворе да пропевају. Требало би, такође, да јој је стало до тога, да се радује добро обављеном послу, тој новинарској неумољивости којом јој Сирил стално пуни уши, он, Сирил, који би душу продао за добар тираж. Мораће да руча у редакцији, са слушалицама у ушима, са рукама на тастатури по којој су попадале мрве. Да жваћка сендвич и чека да јој нека тамо жена, аташе за штампу, која грца у осећању сопствене вежности, затражи да прочита њен текст пре него што буде објављен.
Адел не воли посао којим се бави. Мрска јој је сама помисао на то да мора да ради да би живела. Једина њена амбиција одувек је била да је људи гледају. Покушала је да буде глумица. Стигавши у Париз, уписала се на један од оних курсева, где се испоставило да има осредње квалитете. Професори су јој говорили да има лепе очи и да има око ње нечег тајанственог.
Свест о аутодеструкцији не спасава главну јунакињу Слиманијеве, и како радња романа одмиче, Аделина игра на ивици почиње све више да личи на срљање ка понору, а њени сексуални излети постају све проблематичнији и екстремнији.
Једно од проблемских питања романа је колико далеко човека могу гурнути сирови нагони, и у том смислу може се читати и као мучна деконструкција наизглед срећног живота, и студија о преображају ероса у танатос, и претакању еротичних нагона у нагоне смрти.
Преводилац: Владимир Д. Јанковић
Издавач: Booka, 2019.
Слична испразност наслућује се и у животу Ришара, јунакињиног мужа чија се перспектива отвара тек у другом делу књиге. Иако су сасвим различити типови личности, Адел као импулсивна особа која се препушта нагонима, и Ришар као прагматични тип који животу прилази рационално, чини се да су обоје жртве баналности свакодневице у којој не умеју да пронађу испуњење. Из њихових ограничених визура срећу је заправо тешко замислити, па остаје само у назнакама снова о неком другом животу; у Аделином случају у причама оца који јој никад није дозволио да га упозна, а у Ришаровом, у сну о Адел.
Настасја Писарев
