Књижевна критика: Полазак са станице Аточа Бена Лернера

Лернер је добитник више значајних америчких књижевних признања, а његов роман “Полазак са станице  Аточа” био је у најужем избору награда за књижевне првенце Њујоршке библиотеке и Лос Анђелес Тајмса.

У стандардно комично пренаглашеном одушевљењу модерних књижевних “приказа”, критичар “Гардијана” окарактерисао је “Полазак са станице Аточа” као књигу толико оригиналну у стилу и форми да личи на “предсказање, и комету из будућности”. То, наравно, није нарочито близу истине. Лернер пише духовито, повремено инвентивно, и свакако проницљиво и паметно, али је његова проза далеко од било каквих радикалних стилских искорака. Заправо, Лернер прати годинама (или пре деценијама) актуелну врсту исповедне прозе у којој је нарација тесно везана за сећања и интимне асоцијације протагонисте, и обојена личним доживљајем.

Преводилац: Александар Милајић

Издавач: Booka, 2018.

Ипак, повремене духовите инвенције јесу оно што Лернеровој књизи даје на замаху. Чињеница да наратор борави у земљи чији језик не разуме, писца инспирише да уђе у забавну игру са читаоцем који, заједно са главним јунаком, с времена на време мора да покуша да рашчивија шта то други јунаци говоре на непознатом језику, и шта нестаје у преводу, наводећи на размишљање о самој структури и књижевног, и свакодневног разговорног језика.

Главни јунак Адам Гордон је неуротични, повремено сувише самозадовољни интелектуалац и писац, који на стипендијском боравку у Мадриду покушава да убеди довољно људи, укључујући и себе самог, да није лажњак, и да је заслужио да га зову уметником. Дубоко интимни монолошки стил приповедања дозвољава занимљиву карактеризацију протагонисте, пошто он ни у једном тренутку не сакрива сопствену (додуше, релативно бенигну) манипулативност, па Гордон понекад заличи на духовног наследника амбициозних муљатора француске књижевности, који попут Стендаловог Жилијена Сорела покушавају да се преко кревета и полуистина докопају успеха у метрополи. Наравно, овде су улози далеко мањи него у Стендаловом “Црвеном и црном”, па наш главни лик само покушава да ишчепрка мало поштовања (и љубави) у туђем граду.

Пожелео сам да сазнам зашто је малочас плакала и покушао сам то да јој саопштим, углавном понављајучи речи “ватра” и “пре”. Прво је ћутала, а онда поче да прича нешто о кући, мада нисам схватао мисли ли на домаћинство или на грађевину. Помињала је имена улица и месеци, низ неких ствари за које сам мислио да су књиге или песме. Тешка времена или ружно време,раздобље, ујак, промена, некаква аналогија с летом, нешто о куповини и/или ударању црвеног аутомобила. Из њених речи сам склопио неколико могућих прича, и то све истовремено, тако да се није могло рећи да ништа не разумем, већ пре да разумем у акордима, у групама речи. На данашњи дан јој је прошле године ујак погинуо у саобраћајној несрећи у некој улици у Саламанки. Учествовала је у хоспитализацији свог дечка преко лета због скидања са дроге, и зато он сад неће ни да чује за њу и сели се у Барселону. Банка је запленила кућу њеним родитељима, који живе у унутрашњости, па је она зато паковала своје старе играчке у кутије.

Гордон је представник читаве генерације урбаних самозадовољних интелектуалаца и (псеудо)уметника који за себе у исто време мисле и да су и бољи и гори од других, али је један од највећих квалитета Лернеровог протагонисте његов непресушни капацитет за самоиронију. С обзиром да је свестан своијих недостатака, Гордон у туђем граду проводи време пијан и на дрогама, па Полазак са станице Аточа има форму дневника уживалаца различитих дрога – од лакших (марихуане и хашиша) до тежих (огромне количине лекова за смирење).

Настасја Писарев