Knjige koje (ni)je prekrila prašina: Povest o Majti

Tu težnju ka autobiografskom gotovo doslovno je ispoljio u romanu “Tetka Hulija i piskaralo”, gde se približio još jednom poetičkom stavu, da roman podrazumeva građenje sveobuhvatnog sveta, sveta u kome je sve iskazano, sva iskustva, svi mogući oblici stvarnosti...

U pitanju je gotovo klasična postmodernistička strategija: roman o pisanju romana, s bezbroj intertekstualnih elemenata i sa stalnom svešću o “igri” pisanja romana, igre u koju je uvučen i čitalac.

„Pošto nije moguće znati šta se zaista dešava, mi Peruanci lažemo, izmišljamo, sanjamo i tražimo pribežište u iluziji. Usled ovih neobičnih okolnosti peruanska stvarnost, u kojoj svega neznatan broj ljudi zaista nešto čita, postala je književnost. ’Povest o Majti’ ne može se razumeti nezavisno od mesta i vremena kada se zbiva, onog doba kada je u Latinskoj Americi, među nestrpljivima, avanturistima i idealistima (i ja sam bio jedan od njih), ideja da će se do slobode i pravde doći pucnjavom iz pušaka postala religija.“

Što se tiče romana “Povest o Majti”, izgleda da ima istine u tome da ćemo imati objektivniju viziju pravog stanja stvari u romanu (istoriji!) ukoliko se sakupi što više subjektivnosti, što više pogleda: što više različitih pripovedača, što više slika – iz različitih pozicija – jednog istog događaja. Iz iskaza brojnih svedoka lakše je “napipati” istinu, odnosno veća je verovatnoća da joj se približimo.

Pogotovo što pripovedač nije stavio zabranu na iskaze “ostalih”, a mogao je.

Naravno, njegov point of view jači je nego kod drugih, ali je čitaocima dovoljno što je i drugima dato pravo na sopstveni pogled.

Čitaoci tako imaju jednaku šansu kao i sam pisac da elemente slagalice slože u celinu i dobiju identičnu (?) sliku.

I nije uopšte problem što akteri-povremeni-pripovedači govore kontradiktorne stvari: na rašomonijade smo svikli, a složenost problema – otkrivanje prave istine – samo nas još više uvlači u zrelu igru detekcije u kojoj smo ravnopravni sa pripovedačem (piscem).

Uostalom, ukoliko nam negde zaškripi, uvek se možemo pozvati (osloniti) na iskaz samog junaka, Majte koji, iako nije mrtav kao junak “Rašomona”, još uvek, možemo da pretpostavimo, ponajbolje zna šta se s njim dešavalo, ili na znanje pripovedača koji, iako se pravi da zna tek koliko i mi, zna, ipak, mnogo više.

Pa, ipak smo mi, pisac i čitaoci, saučesnici u stvaranju priče, zar ne?

Đorđe Pisarev