Vargas Ljosa je obećao da će ponovo doći u Srbiju

Piše: Bojana Kovačević Petrović

Tokom zajedničke večere u Novom Sadu, urednik Festivala Nedeljko Mamula i ja zamolili smo kubansku književnicu da nam preporuči nekog pisca za narednu godinu. Ostali smo bez teksta kada je predložila svog prijatelja Marija Vargasa Ljosu. Tri dana kasnije stigao mi je imejl s porukom upućenom ličnoj sekretarici peruanskog nobelovca, u kojoj je bila preporuka Soe Valdes. I pored najbolje volje, pisac je u aprilu bio prezauzet i morali smo da sačekamo bolju priliku.

Početkom ove godine osvanulo je u medijima da Izdavačka kuća „Nova knjiga“ iz Podgorice planira da pozove Marija Vargasa Ljosu i da organizuje simpozijum u njegovu čast. Ubrzo se na tu ideju nadovezala i beogradska izdavačka kuća „Laguna“, kojoj sam odmah predočila svoju zamisao: Velika scena Srpskog narodnog pozorišta, video bim sa Ljosinim fotografijama, peruanska muzika, bukmarkeri na svakom sedištu, razgovor zasnovan na njegovom književnom stvaralaštvu. Pregovori s piscem trajali su dugo, ali je novosadski plan prihvaćen bez ijedne primedbe.

Usledio je poziv za učešće na simpozijumu „Književni plamen Vargasa Ljose“. Prvobitna ideja je bila da mesto okupljanja stručnjaka iz regiona bude Podgorica, ali je na molbu pisca skup održan u Hotelu „Splendid“ u Bečićima, gde smo svi bili smešteni. Upravo tamo sam i upoznala Marija Vargasa Ljosu. Elegantan, pravog držanja, u teget odelu i sa kravatom, sedeo je u foajeu Hotela sa svojom saradnicom, peruanskom novinarkom Veronikom Ramires Muro, koja je svojevremeno istraživala građu za roman „Keltov san“, a sada brinula o svakom piščevom koraku.

Sutradan, nakon uspešnog simpozijuma, Vargas Ljosa je poželeo da ruča sa učesnicima iz Crne Gore, Srbije, Hrvatske i Makedonije. Opušten i duhovit, strpljiv i pun razumevanja, pričao je o svojim utiscima sa Cetinja, odličnoj hrani u našim krajevima, svom nomadskom životu (kada ga je neko zapitao gde živi, odgovorio je: „U avionu.“). Saznali smo da preko dana pije samo vodu, a da mu uveče prija čaša vina.

Srbiju smo doputovali istim avionom. Nekoliko sati kasnije na Službenom ulazu u Srpsko narodno pozorište stajali su predstavnici novosadskih institucija da ga dočekaju Marija Vargasa Ljosu, Veroniku Ramires, direktora „Lagune“ Dejana Papića i profesora dr Dalibora Soldatića, koji je pristao da uruči nobelovcu  specijalnu nagradu ProseFesta „Milovan Vidaković“ . Desetak minuta kasnije stigla je vest da je sala prepuna, da više nema mesta ni za stajanje. Pisac je bio vidno uzbuđen i dirnut publikom koja ga je i dočekala i ispratila stojećim aplauzom. Kasnije nam je rekao da nikada u životu nije govorio pred toliko čitalaca na jednoj književnoj večeri, osim možda u rodnom Peruu nakon što je dobio Nobelovu nagradu. Bio je zadivljen pažnjom s kojom su svi prisutni pratili razgovor i mnogobrojnim mladim ljudima u sali.

Sutradan su nas čekale nove obaveze: prijem kod Predsednika, konferencija za medije u Institutu Servantes, zajednički ručak, potpisivanje knjige u Laguni i prijem kod ambasadora Kraljevine Španije. Sve je bilo besprekorno organizovano, a neumorni pisac izlazio je u susret nebrojenim molbama svojih čitalaca i obožavalaca, u nekoliko navrata izjavivši kako je fasciniran dočekom u Srbiji. Nakon što je potpisao oko hiljadu knjiga, izašao je pred još toliko ljudi koji su ostali bez njegovog potpisa, da ih pozdravi i zamoli za razumevanje i izvinjenje. Obećao im je nešto čemu smo se svi nadali: da će ponovo doći u Srbiju. Kasnije smo od njegove saradnice saznali da već godinama ne potpisuje knjige i da smo imali veliku sreću što je na to pristao.

Novi Sad, Beograd i Srbija imali su ogromnu čast: posetio nas je najveći živi hispanoamerički pisac i otišao od nas pun pozitivnih utisaka. Pre rastanka, uputio nam je još jednom komplimente za organizaciju i realizaciju nezaboravne književne večeri. Za nju su umnogome zaslužne kolege iz Tehnike Srpskog narodnog pozorišta i Kulturnog centra Novog Sada, profesorke iz Lektorata za španski jezik Filozofskog fakulteta, novosadski i beogradski studenti volonteri i brojni novinari. Pokazali smo da možemo da napravimo događaj na svetskom nivou, da i te kako umemo da slavimo knjigu, da imamo mlade i, kako pisac kaže, „dobre“ čitaoce. Novi Sad je ovakvim prijemom nobelovca dobio, između ostalog, najbolju preporuku za evropsku prestonicu kulture.

Od Marija Vargasa Ljose saznala sam dosta toga: da treba raditi i učiti, svakodnevno i neprestano. To je put do ispunjenja sebe i uspeha. On i dalje piše gotovo svakodnevno, čak i kada je na putu. Nikada ne žuri sa novom knjigom. Uvek prvu verziju piše rukom, a potom tekst unosi u kompjuter. Njegove rukopise brižljivo čuva Univerzitet Prinston, na kojem povremeno drži predavanja malim grupama studenata. Idućeg semestra govoriće im o romanu i istoriji. Znatiželja ga ne napušta: svakodnevno otkriva nove stvari. Čitao je Andrića i Kiša, čuo i za druge naše pisce. Dva puta su mu ponudili ambasadorsko mesto, ali je odbio kako bi sačuvao slobodu, ona mu je u životu oduvek bila najvažnija. Obožava pozorište, a poslednjih godina, mada ima tremu, ne može da odoli ni glumi. Na samom rastanku, uz zagrljaj i poljupce, po treći put mi je rekao: ukoliko Srpsko narodno pozorište postavi na scenu neki njegov komad, doći će na premijeru.

Prilog za biografiju

Bojana Kovačević Petrović je diplomirani hispanista, književni i stručni prevodilac. Zaposlena je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao asistent za španski jezik, a doktorand je Filološkog fakulteta u Beogradu. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i stalni sudski prevodilac za španski jezik pri AP Vojvodini. Dobitnica je Povelje zahvalnosti Instituta Servantes u Beogradu za iskazanu podršku i saradnju u aktivnostima Instituta Servantes na promociji španskog jezika i hispanskih kultura u periodu 2004-2014. Prevela je drame “Keti i nilski konj”, “Čunga”, “Lepe oči, ružne slike” i pripovetku “Nedelja” Marija Vargasa Ljose, objavljenu u Antologiji hispanoameričke priče “Večita smrt od ljubavi jača”, čiji je i priređivač.