Knjiga Selimira Radulovića predstavljena u Gradskoj biblioteci

Poetski trag Selimira Radulovića govori o ozbiljnosti, o odgovornosti, ali je otvoren i za perspektivu svetosti, koji su zadobili pesnici koji su se istovremeno molili. Njegovo poetsko podsećanje na apostole i sećanje, ukorenjeno u tradiciji, u najdubljem korenu svoga zavičaja, ali i kulturi čovečanstva u celini, gde baštini i dobija nadahnuće, estetski nas vaspitava. Kultura je živo pamćenje čovečanstva unedreno u savremenost. A pamćenje je osnova i savesti i morala. Kod Selimira Radulovića iščitavamo i estetsko i moralno pamćenje. To pamćenje predstavja prevladavanje vremena, prevladavanje smrti. Ono je za nas hrišćane evharistija. Blagodarnost. Blagodarnost protiv zaborava, rekao je vladika Jovan (Purić).

Dragoljub Kojčić, direktor Zavoda za udžbenike, izdavača knjige „Dvanaest”, uz ukazivanje na negovanje tradicije religijske, posebno monaške poezije, posebno je istakao značaj jezika u pesništvu Selimira Radulovića. „Pomozi  da sačuvam jezik svoj, peva Radulović. To ne samo da je duboko sveta misao, ona je i u duhu moderne filozofije. Naše biće stanuje u jeziku. A gubeći jezik, što se nama dešava bar 70 godina, gubeći ukotvljenost jezika u duhu, mi počinjemo da budemo razgrađeni kao ljudska bića. I Radulović moli Boga da blagoslovi naš povratak u jezik, naveo je Kojčić.

Po njegovim rečima, autor zbirke „Dvanaest” karakterišu, pored orginalnog pesničkog jezika, i dvokomponentna poetska misao. „S jedne strane, ona je potpuno univerzalna, može da je čita bilo ko u Argentini, Venecueli, Kini... S druge strane, ona je, po inspiraciji, duboko srpska. U tom srpskom traganju za bićem je tajna i jedinstvenost poezije Selimira Radulovića”.

Po rečima pesnika Ivana Negrišorca, prolazeći kroz razvojne faze, Radulović je vremenom sve veće uporište pronalazio u tradicionalnoj ukorenjenosti svog senzibiliteta, istovremeno pri tome iskazujući strast ka duhovnom, tačnije hrišćansko-pastirskom zasnivanju sopstvenog pevanja i mišljenja. Negrišorac je na kraju otvorio i pitanje zašto treba čitati Selimira Radulovića? „Ukoliko je neko potpuno zadovoljan duhom postmoderne epohe u kojoj je svet izgubio svaku supstancijalnost i pretvorio se u niz uslovnih, fluidnih i igrivih postavki, on ne treba da čita ovu poeziju, jer u njoj ništa neće moći da prepozna. Međutim, ukoliko neko nije zadovoljan olakim prepuštanjem prolaznoj i propadljivoj stvarnosti, ukoliko ne misli da je velika priča o prisustvu Boga u čovekovom svetu zauvek izgubljena, onda će on i te kako imati šta da prepozna u tvrdom i ozbiljnom, bogoslovskom pevanju kakvo iznosi poezija Selimira Radulovića. Tu poeziju, poput svojevrsne opomene, kao da piše nekakav monah zalutao među urbane, lakomislene mirjane”...

M. Stajić