INTERVJU Selimir Radulović, pesnik, esejista, upravnik Biblioteke Matice Srpske

Stoga smo razgovor sa novosadskim pesnikom, esejistom i antologičarem, upravnikom Biblioteke Matice srpske, i započeli pitanjem može li se na temelju tog književnog priznanja, baš kao i pređašnjih koje je dobio, kao što su Zmajeva nagrada ili Knjiga godine DKV, za „Dah male molitve“, odnosno „Senku osmog eona“, zaključiti da se glas njegove isihastičke lire, „podešene da peva o Ocu“, kako to veli dr Zoran Đerić, ne samo sve glasnije čuje, nego i da je sve više onih koji ga razumevaju i prihvataju?

– Vi me, odmah, terate ka onom semenu greha koje je u nama davno zasejano; da se zalelujam kao slamka koju nosi vihor svakodnevnice i smestim u prokrustovu postelju savremenog čoveka s uznemirujućim iskušenjima praznine – odgovara Selimir Radulović. – Greh je strano telo u čovekovoj duši, a duša grešna, zapravo, duša bolesna. Moguće je da svetlo iz očeve kolibe, smešteno u Senci osmog eona i Dahu male molitve, kao zračak jedinstvenog opšteg svetla, pomaže da prepoznamo onu žižnu tačku u kojoj se delo jevanđelizacije uliva u delo civilizacije.

To delo se, nastavlja pesnik, „kao pesma, ne ukolotečuje u tokove savremenog zanatlijskog pisma, koje udovoljava osnovnim zahtevima svete pismenosti, ali ne ispunjava uslove prepoznatljive u ontološkom kontinuitetu pevanja – od Homera, preko najlepše i najveće Knjige, do romantičara i poslednjeg velikog pevača Rajnera Marije Rilkea”.

– Kao i sve što diše, i moja pesma, na duhovnim krilima vere, slavi Gospoda. Stoga sam, pevajući o Ocu, u više navrata, predočavao da su mi dovoljne i zaturene mrve sa stola izobilja Starozavetne i Novozavetne duhovne gozbe. Ako su te mrve u vezi s prahom na lestvama koje vode ka Njemu, i omogućuju da, makar na tren, prigrlimo ljubav i u radost se obučemo, to je za mene više nego dovoljno. Možda je to razlog što se taj glas, koji nas usmerava ka Očevini večnoj, sve glasnije čuje i što je sve više onih koji ga razumevaju i prihvataju. Moje je da, u punoći vremena, u ispunjenju svega, gde se sreću duh s duhom i duša s dušom, dok nepropadiva i svečista suza kaplje s očinskog lica, raznosim lepotu i slavu glasa Njegovog, a ne da se uznosim kao gordi pisac. Kada je Otac uz mene, veli blaženi Avakum Lavriot, i radost je u meni.

 „Strah me je, dete milo, sve od časa kada primih monašku rizu, kada se iz sveta, carskog, smestih u pesak pustinjski, u kolibu Očevu“... Profesor dr Jovan Delić tvrdi da je, za Selimira Radulovića „strah, uz ljubav – fizičku i metafizičku - osnovno ljudsko osećanje“?

– Zahvaljujem na pitanju i na podsećanju – i ja sam bio praktičar otmene nauke straha i drhtanja, doktrine filosofa koji je oblikovao pesnike 20. veka. I jedan od onih koji je otišao u svet da bi naučio da se plaši, da ne bi propao – bilo zato što ne ume da se plaši, bilo zato što bi se mogao izgubiti u strepnji. Šopenhauer, Niče, Kjerkegor, kao obavezna literatura iz tog perioda, omeđivali su istinsko polje straha, uveravajući me da užas stanuje vrata do vrata sa mnom; uostalom, zar ne stoji u jevanđeljima da će, u poslednje dane, carevati strah. Kako sam stasavao zatvarao sam, obazrivo, vrata prostora egzistencijalnog straha, naslućujući prostor jedinstvenog duhovnog ozarenja, u kojem, svakoga časa i svakoga trena, grešimo Gospodu.

Reč je o strahu Božjem. Premudri Solomon veli da je strah Božji početak mudrosti i da je, kao takav, prva prepreka grehu, da sprečava greh da prodre u našu dušu. U Psalmima stoji da je blažen čovek koji se boji Gospoda, jer je, uistinu, mudar čovek. Sveti Grigorije iz Nise, brat Vasilija Velikog, beleži da je poznavao dobar broj ljudi koji su se trudili da nauče spoljašnju nauku, i da su uspevali u tome, ali da im je nedostajala istinska mudrost, koja je, zapravo, strah Božji, pa su, tako, udaljivši se od Gospoda, zaglavili u močvari. A starac Josif Isihasta, iz reda onih koji više moljahu nego disahu, veli da je trostruko blažen čovek koji se boji Gospoda. Svako dobro delo započinje u strahu Božjem, a okončava u ljubavi Božjoj!

 „Silazak u arhajsko jeste povratak sebi i jeste susret s modernošću“, veli akademik Miro Vuksanović, a Miodrag Maticki navodi da biblijski retorički ton proizvodi u Vašim stihovima „patinu koja uzvisuje značenja reči“. Kakav je, zapravo, odnos Selimira Radulovića prema „iskustvu domašenosti jezika“?

– Moja je pesma, da kažem, najpre, u striktno poetičkom smislu, ukrštaj darova jedinstvene arhetipske strukture, koja se prostire od Danteove arhitektonike do Rableove dezintegracije, s darovima antičkog lirskog pevanja (i grčkog i rimskog), s darovima klasičnih i romantičarskih pesnika i, konačno, s darovima večne braće nemačke (Helderlin, Trakl, Rilke). U tom ukrštaju prepoznatljiv je i moj odnos spram iskustva domošenosti jezika, kao osnovnog graditeljskog ključa moje poetske arhitektonike. Jednom prigodom sam imenovao zanimljivi narativni rukavac iz istočnjačke basne, kojega je proširio Lav Nikolajević Tolstoj, u zapisu U traganju sa Bogom.

Putnika-namernika, naime, presreće krvoločna zver, pa on, spasavajući se, skače u presahli bunar, uočavajući, gotovo u letu, na dnu bunara, aždaju razjapljenih čeljusti. On je, u magnovenju, spas potražio u granama divljeg žbuna, koje su rasle po obodima bunara, držeći se za njih. Ali, ubrzo su te grane počele podrivati dva miša, beli i crni, pa je putnik, videći da mu nema spasa, počeo lizati kapljice meda s grana divljeg žbuna – i taj spoj ga je držao iznad razjapljenih čeljusti krvoločne zveri. Te medonosne kapljice pesnik prepoznaje u vekovečitim darovima maternjeg (srpskog) jezika. Jezik je, veli filosof, kuća bivstvovanja, pa, saglasno tome, bivstvovanje svega što jeste stanuje u reči. Iskustvo domašenosti jezika je, dakle, bivstvujuće iskustvo, ne samo u lirskom pevu jezika, nego i u svakodnevnom životu. Starodrevna mudrost kaže da je jezik bez nogu, ali da prelazi na hiljade milja, da nema kostiju, ali da kosti lomi. Izvesno je, dakle – što je u jeziku živo, živi s jezikom, ne umire, uprkos praznim nadanjima kolone mrtvozornika.

 Svojevremeno ste sami postavili pitanje „da li pevanje iz najlepše Knjige i iz duše najlepšeg Pevača nosi sa sobom izvesnu meru rizika“..? U kojoj meri, ako se odgovor, u međuvremenu, promenio?

– Ta mera rizika je i danas prisutna, samo je valja istumačiti na istinski način. I postaviti pitanje – da li su se s njom suočavali, na isti način, Dante, Milton ili Eliot, pesnici oblikovatelji mita? I da li je taj mit radio u korist ili na štetu njihovog dela? Pesništvo i mitologija pokrivaju isti verbalni prostor, odnosno, pesništvo je iznova izgrađena mitologija; u tom smislu, podsećam, još jedared, na neoprostivi greh savremenog srpskog (i evropskog) pesništva – udaljujući se od mita ono se udaljilo od istinske pesme i njene prvorodne krilate supstance.

Ali, vaše pitanje, neizostavno, upućuje da živimo u vremenu gubljenja opšte kulturne osnove, pa se stoga i događa da se širenje konteksta prema jedinstvenoj arhetipskoj strukturi (ili klasičnoj mitologiji) smatra sumnjivim, a udevanje u kontekst Horhe Luisa Borhesa i Umberta Eka, recimo, obavezujućim i obogaćujućim! Kao da smo zaboravili da je sve, na ovom svetu, u nekakvoj vezi, da je svaka pesma, na određen način, i sinhronijski i dijahronijski, povezana s drugim pesmama. Kad se pije sa čistog Božanskog izvora, upitajmo, naposletku, ko je taj koji određuje šta je naša idealna mera – jedan, dva ili više gutljaja!?

Otisak pesnikove duše

 Knjiga koju ste priredili o Novici Tadiću, jednoj od najizazovnijih i najsamosvesnijih pesničkih figura u savremenom srpskom pesništvu, uskoro će se pojaviti, kao jubilarna, stota, u kapitalnoj ediciji Izdavačkog centra Matice srpske „Deset vekova srpske književnosti“. Koliko je pesniku teško – ili lako - da promišlja o drugom pesniku?

– O pesnicima su najizvornija svedočanstva ostavili pesnici. Setite se na koji je način Miodrag Pavlović tumačio pesničko delo Jovana Dučića, Vladislava Petkovića Disa, Momčila Nastasijevića i Vaska Pope, u knjizi Osam pesnika, ili, pak, Josif Brodski pesničko delo Ane Ahmatove, Osipa Mandeljštama, Marine Cvetajeve i Josipa Babelja (velikih ruskih pesnika) ili pesničko delo Konstantina Kavafija i Euđenija Montalea (velikih evropskih pesnika), u knjizi Udovoljiti senci. Reč je o primerima verodostojnog analitičkog obasjanja sveta pesme. Pesniku, dakle, nije teško da promišlja o drugom pesniku. Radeći na izabranim pesmama Novice Tadića, koje će se pojaviti (kao stota knjiga) u znamenitoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, pokušao sam da se suočim sa svim tajnama tihujućeg procesa u kojem je pokajani razbojnik stasavao u zrelu i osvešćenu duhovnu ličnost.

Pri tome sam obratio pažnju na njegove ključne autopoetičke signale – da ne propustimo da bar neku od njegovih pesničkih knjiga pročitamo kao jednu jedinu pesmu, odnosno, da je njegovo delo, zapravo, beskonačna poema od mnoštvo fragmenata i da su njegove pesme odlomci iste ispovesti. Njegovo delo za mene nije bilo predmet kojega je trebalo naučno-analitički overiti, sa svih strana, već jedinstveni otisak duše koja nije razaznavala tragove maglovitih (i nepouzdanih) zemaljskih vektora. Lirsko raspoloženje, odnosno, ono što je odista pesničko, otima se naučnom prikazivanju. Namera mi je bila da vlastito opažanje o Tadićevim savršenim pesničkim kristalizacijama razjasnim kroz saopštljivo saznanje i da ga, obasjavajući njegovu tajnu i lepotu, do tančina, pokušam dokazati.

Naposletku, kao što sam sameravao sve boje i zvukove jedinstvenog otiska pesnikove duše, ona me je, duša, dakle, dok sam osvajao visoke prevoje Tadićeve pesme, tiho upozoravala, odnosno, i mene je vodio glas iz dubine duše. Uverenja sam, saglasno tome, da će, nakon iščitavanja izbora kojega sam sačinio, biti još jasnije zašto je on, u savremenom srpskom pesništvu, zaposeo vrh veći i vidljiviji negoli za života, a manji, dakako, od onog koji će mu, koliko sutra, zasluženo pripasti.

Selimir Radulović (Cetinje, 1953) objavio je do sada devet pesničkih knjiga, pet knjiga izabranih pesama i četiri knjige izabranih i novih pesama. U izdanju Srpske književne zadruge i Pravoslavne reči objavljena su mu Izabrana dela (I–V), o njegovom pesničkom delu objavljene su dve knjige – „Lako jezgro pesništva” Slobodana Žunjića i „Za svetlom iz očeve kolibe” Saše Radojčića, te objavljena dva zbornika radova. Autor je pet antologija/hrestomatija, knjige književno-kritičkih tekstova „Povoj i članci” (1987) i knjige ogleda „Svetlo iz očeve kolibe”(2015). Izdavačka kuća „Čigoja” objavila je, u kolekciji Odgovori, knjigu razgovora Miloša Jevtića sa Selimirom Radulovićem „Očevo lice knjige” (2017). Za svoj književni rad dobio je niz priznanja, od Novembarske povelje Novog Sada, Iskre kulture, Vukove nagrade, Kočićevog pera, do Nagrade za životno delo Zavoda za kulturu Vojvodine...

Nedavno je, na Sretenje, Selimira Radulovića predsednik Srbije odlikovao Zlatnom medaljom za zasluge.

– Država je država, veli Aleksandar Solženjicin, i kad daje i kad uzima – odgovorio nam je Selimir Radulović na pitanje o emocijama s kojima je primio ovo visoko državno priznanje. – Država nastaje po prirodi, važnija je od svakog pojedinca; ona je svojevrsni hijeroglif razuma koji se kristalizuje u stvarnosti, odbrana od relativizma i nihilizma savremenog sveta. Ako se ima u vidu da je državotvorno raspoloženje duše deo moje prirode, onda su vam belodana osećanja povodom uručenja uglednog sretenjskog odlikovanja.

M. Stajić