Jergović: Mi, Balkanci, uvek radije pristajemo uz legendu

Ove godine, koja, što se tiče izbora gostiju protiče pod geslom “govori prozu tako da te ceo svet razume”, nagrada će biti uručena Miljenku Jergoviću, književniku “koji živi u selu nedaleko od Zagreba”, kako obično počinju šture biografije koje se objavljuju na klapnama njegovih knjiga... A opet, te se knjige zapravo čitaju u metropolama diljem Evrope…

- Pa ne znam šta bih, zapravo, na tu temu mogao reći, osim, možda, nešto u Andrićevom duhu, tipa “svaki čovek negde mora da se rodi”. Tako valjda i ja negđe moram da živim. A lakše je i ugodnije živjeti na selu pokraj Zagreba, nego na nekom bučnijem i ubrzanijem mjestu. Uvijek su me pomalo zbunjivale te bilješke o autoru, iako ih volim čitati, ali ne znam šta bih u njima o sebi napisao, a da ne đeluje budalasto hvalisavo. Kao da konkurišem za posao u firmi koja dobro plaća, pa mi je strašno stalo. I onda tako onda u tim bilješkama pišem neke obične i nevažne stvari, kao gđe živim i čime se bavim u slobodno vrijeme.

Objavljujete knjige za kojima vlada jednak, ozbiljan interes kako na srpskom, tako i na hrvatskom ili bosanskom  govornom području. Na stranu regularne i zakonske norme, budimo realni, radi se o područjima, bar što se nas, praktičara tiče, gde vlada geslo: govori prozu tako da te ceo (naš) svet razume?

- Ne vjerujem da postoji tekst, književni ili neknjiževni, javni ili privatni, epistolarni, službeni, svejedno kakav, koji bi mogao biti razumljiv, recimo, Hrvatima, a nerazumljiv Srbima i, na primjer, Bošnjacima. Kada bi takav tekst makar i teoretski bio moguć, bio bi to najveći pjesnički izazov. Zamislite da postoji samo jedan promil mogućnosti da napišete čisto srpsku pripovjetku ili čisto hrvatski sonet, pa zar se ne biste počeli baviti upravo pisanjem takve pripovjetke i takvog soneta? Ali, naravno, takvo šta nije moguće, pa nitko zdrav ni ne pokušava. Razlika između mene i vas svodi se na ovo “t” u riječi “nitko”. E, upravo tako je, čini mi se, i s interesima takozvane književne publike. Ako se uspostavi i minimalan protok knjiga između različitih zemalja de fakto istog jezika, iste će knjige u svim tim zemljama pobuđivati interes, i iste nikoga neće zanimati. Razlog tome nije samo u našoj jezičnoj bliskosti, nego i u bliskosti naših kulturnih, historijskih i svih drugih iskustava. Ako smo i budale, budale smo na jednak kalup. Eto, zahvaljujući tome ja sam pisac na svim prostorima mog jezika. I toga se ne stidim, nego mi je baš milo.

Pozamašna knjiga eseja i publicističkih tekstova “Autobus za Vavilon” koju je objavio beogradski glasnik je u neku ruku spomenik, ali i mogući putokaz čitavom Regionu. Naravno, izbegao sam, namenski, svesno, da upotrebim reč “jugoslovenstvo”?

- Dobro da ste tu riječ izbjegli, jer ona više ništa ne  znači, premda nečemu služi. Uglavnom plašenju širokih narodnih masa. Jugoslavija je danas duža i lijepša riječ za “bu”! Ili je Jugoslavija “bu!” za odrasle. Tako je barem u Hrvatskoj, a znam da je tek neznatno blaže u Srbiji. Mene je Jugoslavijom i jugoslavenstvom nemoguće uplašiti. Ne zato što sam baš jako hrabar, nego zato što mi ta vrsta nacionalističkih etiketa i oznaka mazohistički prija. Volim ih viđeti kada su gnjevni. Nacionaliste. A što se tiče “Autobusa za Vavilon”, to je knjiga o knjigama, muzikama, slikama, filmovima našega svijeta. Tekstove, koje na tu temu ispisujem već dobrih dvadesetak godina, urednički je izabrao Gojko Tešić, čime mi je učinio dvostruku čast. Prvo, on je za mene ozbiljan čitateljski i urednički autoritet. I drugo, dragocjeno je viđeti svoje đelo iz perspektive drugoga. Ako već ne mogu čitati sebe tuđim očima i iskustvom - a to je ono za čime stvarno duboko žalim, jer da to mogu bio bih puno bolji pisac, onda barem da mogu viđeti kako izgleda jedan ovakav izbor.

Tu je negde i priča o vašoj saradnji sa Svetislavom Basarom. Ili je ona više spisateljsko “lična”?

- Basara i ja razlikujemo se u koječemu. Generacijski smo udaljeniji nego što to i godine između nas pokazuju, različiti smo po temperamentima, pogledima na svijet i na univerzum, drukčijih smo poetika. Privatno smo, međutim, bliski, ista nam je čitalačka strast, isti odnos prema politici i nacionalizmu, te što je, možda, najvažnije, obojica smo u stanju pisati onako kako govorimo. Što onda znači i po potrebi pisati s lakoćom i bez zadrške.

Dvojica velikih, skroz različitih Tišmi

Možda je to početak i jedne nove, lepe priče, eto Jergovića u Novom Sadu…

- Volim dolaziti u Novi Sad. To ne govorim iz kurtoazije. Općenito, kurtoazija je neka nepristojna riječ. Ljepše bi bilo biti pristojan nego kurtoazan. Ali, mimo pristojnosti, Novi Sad je za mene veliki grad. Ne po broju stanovnika, niti po broju kuća, nego po onom po čemu gradovi i postaju veliki, a to su umjetnička đela, priče, epovi koji se za gradove vezuju. Novi Sad velik je po čak dvojici velikih, skroz različitih Tišma. A nisu samo Tišme u pitanju, gđe je sve ono drugo…

Bez toga je teško pisati pisma, svejedno jesu li ovozemaljska ili elektronska, a bez toga nema ni svakodnevnog novinarenja, te uveseljavanja ili iritiranja širokih narodnih masa svojim stavovima i mišljenjima. Počeli smo se dopisivati skoro slučajno, zapravo po ideji redakcije beogradskog “Danasa”, i to je dopisivanje čini mi se trebalo potrajati sedam dana. Ali onda se produžilo najprije na jednu, pa na drugu knjigu, a šta će dalje još biti viđet ćemo. Uglavnom, meni je dopisivanje s Basarom postalo vrlo važan dnevni ili sedmodnevni ceremonijal. Kako nemam disciplinu za pisanje dnevnika, a volim dijaristiku i dnevničarenje, tako mi ovo epistolarenje s Basarom dođe kao dnevnik udvoje. Pa još na daljinu, preko granica nazor posvađanih zemalja.

Odrednica “stvarnosna proza” koju kritičari rado koriste kada je vaš živahni i relativno obimni opus u pitanju ipak ide mnogo dalje; nije u pitanju samo u Evropi moderni “reciklirani” prenos junakovog (piščevog) života – setimo se samo gotovo monumentalnog prenosa života iz-minuta-u-minut našeg savremenika Knausgora – nego poetika vaše proze ide mnogo dalje. Dovoljno je spomenuti poetski naslov “Levijeva tkaonica svile”, na primer, ili još drastičnije, roman “Nezemaljski izraz njegovih ruku”?

- Iskreno govoreći, nikad ja nisam pisao stvarnosnu prozu. Nesklon sam šankovima, nisam od velikih druženja, ne volim svoju generaciju, ne uživam u banalnostima svakodnevice, ne pijem, ne pušim, ne drogiram se, i kako bih onda pisao stvarnosnu prozu? Nisam čak ni sa sela, premda živim na selu, nemam veliku rodbinu ni svoje pleme, i naprosto ni po čemu nisam pogodan za jednoga takvog pisca. Iako, volim Kausgora, i to ne samo njegov grandiozni biografski ep, ali ja nikako ne mislim da je to stvarnostna proza. To je neka radikalna autofikcija, pretvaranje sebe i svog životnog iskustva u krajnje artificijelnu književnu činjenicu, koja je već i zbog same artificijelnosti sasvim daleko i od stvarnosti i od stvarnosne proze.

Spomenuli smo, eto, i ovaj roman o Gavrilu Principu, o ovoj velikoj istorijskog priči tragičnoj i za jednog i za drugog junaka, a posle se pokazalo, tragičnoj i za čitavu Evropu, pa i budućnost svih nas... Istina, izgleda, uvek ima više lica?

- Mi nismo u stanju da se nosimo sa svojim kolektivnim nevoljama. A povijest, kakva god i čija god bila jedna je grdna kolektivna nevolja u kojoj najgore, naravno, stradaju pojedinci. Mi Balkanci, južni Slaveni skupa s neslavenskim balkanskim komšilukom, uvijek radije pristajemo uz legendu, nego uz neugodnu ili, ne daj Bože, slojevitu i kompleksnu istinu o sebi i o svojima. A istina o Principu višestruko je i dramatično kompleksna, kao i istina o onome što nazivate tragičnim posljedicama atentata.

Đorđe Pisarev