Јерговић: Ми, Балканци, увек радије пристајемо уз легенду

Ове године, која, што се тиче избора гостију протиче под геслом “говори прозу тако да те цео свет разуме”, награда ће бити уручена Миљенку Јерговићу, књижевнику “који живи у селу недалеко од Загреба”, како обично почињу штуре биографије које се објављују на клапнама његових књига... А опет, те се књиге заправо читају у метрополама диљем Европе…

- Па не знам шта бих, заправо, на ту тему могао рећи, осим, можда, нешто у Андрићевом духу, типа “сваки човек негде мора да се роди”. Тако ваљда и ја негђе морам да живим. А лакше је и угодније живјети на селу покрај Загреба, него на неком бучнијем и убрзанијем мјесту. Увијек су ме помало збуњивале те биљешке о аутору, иако их волим читати, али не знам шта бих у њима о себи написао, а да не ђелује будаласто хвалисаво. Као да конкуришем за посао у фирми која добро плаћа, па ми је страшно стало. И онда тако онда у тим биљешкама пишем неке обичне и неважне ствари, као гђе живим и чиме се бавим у слободно вријеме.

Објављујете књиге за којима влада једнак, озбиљан интерес како на српском, тако и на хрватском или босанском  говорном подручју. На страну регуларне и законске норме, будимо реални, ради се о подручјима, бар што се нас, практичара тиче, где влада гесло: говори прозу тако да те цео (наш) свет разуме?

- Не вјерујем да постоји текст, књижевни или некњижевни, јавни или приватни, епистоларни, службени, свеједно какав, који би могао бити разумљив, рецимо, Хрватима, а неразумљив Србима и, на примјер, Бошњацима. Када би такав текст макар и теоретски био могућ, био би то највећи пјеснички изазов. Замислите да постоји само један промил могућности да напишете чисто српску приповјетку или чисто хрватски сонет, па зар се не бисте почели бавити управо писањем такве приповјетке и таквог сонета? Али, наравно, такво шта није могуће, па нитко здрав ни не покушава. Разлика између мене и вас своди се на ово “т” у ријечи “нитко”. Е, управо тако је, чини ми се, и с интересима такозване књижевне публике. Ако се успостави и минималан проток књига између различитих земаља де факто истог језика, исте ће књиге у свим тим земљама побуђивати интерес, и исте никога неће занимати. Разлог томе није само у нашој језичној блискости, него и у блискости наших културних, хисторијских и свих других искустава. Ако смо и будале, будале смо на једнак калуп. Ето, захваљујући томе ја сам писац на свим просторима мог језика. И тога се не стидим, него ми је баш мило.

Позамашна књига есеја и публицистичких текстова “Аутобус за Вавилон” коју је објавио београдски гласник је у неку руку споменик, али и могући путоказ читавом Региону. Наравно, избегао сам, наменски, свесно, да употребим реч “југословенство”?

- Добро да сте ту ријеч избјегли, јер она више ништа не  значи, премда нечему служи. Углавном плашењу широких народних маса. Југославија је данас дужа и лијепша ријеч за “бу”! Или је Југославија “бу!” за одрасле. Тако је барем у Хрватској, а знам да је тек незнатно блаже у Србији. Мене је Југославијом и југославенством немогуће уплашити. Не зато што сам баш јако храбар, него зато што ми та врста националистичких етикета и ознака мазохистички прија. Волим их виђети када су гњевни. Националисте. А што се тиче “Аутобуса за Вавилон”, то је књига о књигама, музикама, сликама, филмовима нашега свијета. Текстове, које на ту тему исписујем већ добрих двадесетак година, уреднички је изабрао Гојко Тешић, чиме ми је учинио двоструку част. Прво, он је за мене озбиљан читатељски и уреднички ауторитет. И друго, драгоцјено је виђети своје ђело из перспективе другога. Ако већ не могу читати себе туђим очима и искуством - а то је оно за чиме стварно дубоко жалим, јер да то могу био бих пуно бољи писац, онда барем да могу виђети како изгледа један овакав избор.

Ту је негде и прича о вашој сарадњи са Светиславом Басаром. Или је она више списатељско “лична”?

- Басара и ја разликујемо се у којечему. Генерацијски смо удаљенији него што то и године између нас показују, различити смо по темпераментима, погледима на свијет и на универзум, друкчијих смо поетика. Приватно смо, међутим, блиски, иста нам је читалачка страст, исти однос према политици и национализму, те што је, можда, најважније, обојица смо у стању писати онако како говоримо. Што онда значи и по потреби писати с лакоћом и без задршке.

Двојица великих, скроз различитих Тишми

Можда је то почетак и једне нове, лепе приче, ето Јерговића у Новом Саду…

- Волим долазити у Нови Сад. То не говорим из куртоазије. Опћенито, куртоазија је нека непристојна ријеч. Љепше би било бити пристојан него куртоазан. Али, мимо пристојности, Нови Сад је за мене велики град. Не по броју становника, нити по броју кућа, него по оном по чему градови и постају велики, а то су умјетничка ђела, приче, епови који се за градове везују. Нови Сад велик је по чак двојици великих, скроз различитих Тишма. А нису само Тишме у питању, гђе је све оно друго…

Без тога је тешко писати писма, свеједно јесу ли овоземаљска или електронска, а без тога нема ни свакодневног новинарења, те увесељавања или иритирања широких народних маса својим ставовима и мишљењима. Почели смо се дописивати скоро случајно, заправо по идеји редакције београдског “Данаса”, и то је дописивање чини ми се требало потрајати седам дана. Али онда се продужило најприје на једну, па на другу књигу, а шта ће даље још бити виђет ћемо. Углавном, мени је дописивање с Басаром постало врло важан дневни или седмодневни церемонијал. Како немам дисциплину за писање дневника, а волим дијаристику и дневничарење, тако ми ово епистоларење с Басаром дође као дневник удвоје. Па још на даљину, преко граница назор посвађаних земаља.

Одредница “стварносна проза” коју критичари радо користе када је ваш живахни и релативно обимни опус у питању ипак иде много даље; није у питању само у Европи модерни “рециклирани” пренос јунаковог (пишчевог) живота – сетимо се само готово монументалног преноса живота из-минута-у-минут нашег савременика Кнаусгора – него поетика ваше прозе иде много даље. Довољно је споменути поетски наслов “Левијева ткаоница свиле”, на пример, или још драстичније, роман “Неземаљски израз његових руку”?

- Искрено говорећи, никад ја нисам писао стварносну прозу. Несклон сам шанковима, нисам од великих дружења, не волим своју генерацију, не уживам у баналностима свакодневице, не пијем, не пушим, не дрогирам се, и како бих онда писао стварносну прозу? Нисам чак ни са села, премда живим на селу, немам велику родбину ни своје племе, и напросто ни по чему нисам погодан за једнога таквог писца. Иако, волим Каусгора, и то не само његов грандиозни биографски еп, али ја никако не мислим да је то стварностна проза. То је нека радикална аутофикција, претварање себе и свог животног искуства у крајње артифицијелну књижевну чињеницу, која је већ и због саме артифицијелности сасвим далеко и од стварности и од стварносне прозе.

Споменули смо, ето, и овај роман о Гаврилу Принципу, о овој великој историјског причи трагичној и за једног и за другог јунака, а после се показало, трагичној и за читаву Европу, па и будућност свих нас... Истина, изгледа, увек има више лица?

- Ми нисмо у стању да се носимо са својим колективним невољама. А повијест, каква год и чија год била једна је грдна колективна невоља у којој најгоре, наравно, страдају појединци. Ми Балканци, јужни Славени скупа с неславенским балканским комшилуком, увијек радије пристајемо уз легенду, него уз неугодну или, не дај Боже, слојевиту и комплексну истину о себи и о својима. А истина о Принципу вишеструко је и драматично комплексна, као и истина о ономе што називате трагичним посљедицама атентата.

Ђорђе Писарев