INTERVJU Miloš Latinović, pisac: Na ćuviku iznad mora

Da, Miloš Latinović je pisac u koži upravnika. Pre nego što se posvetio pozorišnoj karijeri, bio je novinar, a zatim i političar. I dalje, njegova strast je pisanje, a nagrada mu nije prva, mada se našalio posle poziva za intervju da je „slučajna”.

 Zašto ste se odlučili da u postupak gradnje nagrađenog romana „Etape noći” uključite različite epohe i prikažete čitavu istoriju Banata?

- Etape noći su epohe trajanja u zakutku sveta kojem je ime Banat. To je istorija ravne zemlje međ rekami viđena kroz životnu prizmu istorijski nepoznatih ljudi, ali čije mišljenje, opredeljenje, znanja i neobičnosti, u potpunosti odgovaraju ljudima koji su od te teritorije napravili prostor za uredan i korektan život bez obzira na mnogostruke različitosti. Banat nekada je današnja nedohvatna težnja Evropske unije. „Etape noći„ pokazuju kako se do toga dolazi, pojedinačnim primerom i kolektivnim aktivizmom.

 I inače primećujem da se često vraćate prošlosti. Da li to možda za Vas kao pisca nosi neki poseban izvor inspiracije?

- Prošlost je bolja. Zagledani u taj zdenac, mudrosti i iskustva, možemo da uočimo, pronađemo rešenja za sve današnje probleme i sukobe. Ali, ne gledamo, pa i ne vidimo. Čovek današnjice očito uvažava iskustvo samo koje je sam proživeo, a to je ponekad – skupo i pogubno.

 „Kočićevo pero” nije vaša prva nagrada. Ima li u izborima žirija opravdanosti, u smislu da su vam nagrađivane knjige one koje bi i sami predložili svojim čitaocima kao najbolje?

- Romani „Šekspirov klijent„ i „Četiri ludila„ nisu dobili nagrade, a kritičari i čitaoci misle da su to dva moja najbolja romana. Lično bih preporučio čitaocu roman „Na pogrešnoj strani reke„, koji je kako se to kaže, ostao ispod radara književne kritike, a prema izveštajima izdavača knjiga ima svoju čitalačku publiku. „Etape noći„ posle Nagrade „Laza Kostić„, sada imaju i „Kočićevo pero„, što je značajno, I baca novo svetlo na roman za koji verujem da je stilski veoma koherentan, književno pitak i zanimljiv, a s druge ili treće strane zaokružuje jednu celinu književnog opredeljenja autora. Što se žirija tiče uz neophodnu stručnost i veliki rad, koji se nekako uvek zanemaruje, jer samo oni gledaju sve predstave i čitaju sve knjige, ne treba zanemariti neophodnu dozu subjektivnosti i ličnih afiniteta.

 Pomažu li nagrade da se knjige bolje vide i prihvate, možda i pročitaju?

- Nagrade pomažu, jer knjige i pisci na taj način stižu u medije. To je pozitivan incident. Nagrada je vest koja zaslužuje da bude objavljena, a pisac intervjujisan.

 Kakve sve reakcije i komentare dobijate na svoja dela, mimo stručnog prijema kakav predstavljaju žiriji?

- Iskreno, mislim da imam svoju čitalačku publiku. Nije brojna, ali je vrlo zahtevna i neposredna, što uočavam kroz susrete na književnim večerima. Radi se o posvećenicima, onima koje književnost angažuje, oni koji bi jednog dana napisali svoju priču. Publika koja čita „Etape Noći„ ili „Sto dana kiše„ ne ulazi, kako bi rekao Crnjanski, u biblioteku da bi tražila knjigu u kojoj postoji “dobro ubistvo”. Trideset godina gradim svoj stil i negujem određeni tematski okvir u svojim romanima i pričama, da nema čitalaca, odavno bih bio u nekom voćnjaku ili na ćuviku iznad mora.

 Ima li nešto što Vas izaziva, što bi da napišete, a još uvek niste?

- Književnik je kao beli zec iz Alise, stalno u stisci s vremenom. Opredeljenje da budem pisac pretvori čoveka u “ratnika” koji je uvek na oprezu kada je reč o temama. Čini mi se da sam pri kraju nekih krugova koje sam crtao kada sam počinjao, tako da postoji jedna ili dve priče koje bi valjalo napisati. To je što se tiče romana, ali pozorište je neprestana inspiracija i motiv, tako da verujem kada završim s romanima, biće neka tema koja bi mogla videti svetla pozornice.

 Kako je uopšte došlo do toga i koliko ste zapravo posvećeni književnosti. Vaši počeci objavljivanja takoreći, koliko ja znam, su vezani za novinarstvo. Da li je to bio prirodan put da se pojave i prozni autorski tekstovi, ili je toga bilo i ranije?

- Novinarstvo je krivo za sve, odnosno činjenica da sam kao veoma mlad I neiskusan novinar postao reporter. A reportaža je najbliža književnosti, tako je sve počelo. Priče o ljudima, događajima, zatravljenim grobljima i pustom nasipu na kojem su bile šine niz koje je tutnjao Orijent ekspres, kafane na kraju sveta, tamburaši, salašari, mađioničari, ratnici i begunci…Sve te teme i razgovori su se iz novinarske beležnice prelivali u moju književnost. Mnogi moji uzori su prošli tim putem – Crnjanski i Mika Antić, i veliki Markes – te ja takvo putešestvije doživljavam kao prirodan proces. I što je najbolje, i danas sam u novinarstvu, manje, ali na veliku radost.

 Zatim ste se obrelie i u politici. Koliko Vas je ta činjenica inspirisala u književnom radu i kakav je taj svet - politike - za nekog ko bi se ipak pre mogao definisati kao umetnik?

- To je ozbiljna greška. Propalo vreme, jer iz tog doba ništa nije ostalo. Umetnik stvara u tišini, ali iza njega čak i kada nije potpuno zadovoljan delom ostaje – slika, skulptura, kantata, od političara, čak i kada radi dobro i pošteno, ne možete očekivati trajno dobro, jer ga pre svih naslednici, i ljudi njegove politike i oponenti, izbrišu – i lik i delo –  kao voda trag u pesku. Nismo narod kontinuiteta, zbog toga stalno počinjemo iznova i ne stižemo nikuda. Uostalom, mi danas citiramo Andrića, poštujemo slikara Paju Jovanovića ili s pijetetom govorimo o Mokranjcu, a o bivšim političarima govorimo uglavnom u negativnom kontekstu, bez obzira što su neki stvorili državu, omogućili sirotinji školovanje, privredi uzdizanje, kulturi vidljivost. Vreme koje sam proveo u politici pojeli su skakavci. I čvorci.

 A sada ste na čelu Bitefa, pa, možda i o tome koja reč?

- Bitef je festival koji najbolje definiše važnost kontinuiteta, jer odavno nema onih koji su ga osnovali i na koje smo ponosni, a fešta traje s jedanakim intenzitetom, interesovanjem publike i komentarima kritike. Nije realno procenjivati da li je nešto bolje ili lošije, jer drugi su ljudi i drugačije je vreme, ali nedvosmisleno dobro radimo svoj organizacioni posao. Može uvek bolje, I biće bolje. Već od ove godine.

          Igor Burić