INTERVJU Đorđe Bajić, književnik i filmski kritičar: Kad pišem, spajam svoje dve najveće ljubavi - FILM I KNJIŽEVNOST

Ovoj kapitalnoj monografiji, inače, prethodi „Kritički vodič kroz srpski film, 2000-2017“, koji je Bajić potpisao sa Jankovićem i Ivanom Velisavljevićem, čime je zapravo zaokružena studija o srpskom filmu u 21. veku...

– Zadatak filmske kritike i jeste da bude aktuelna, odnosno da sagledava savremenu produkciju – kaže Bajić u razgovoru za “Dnevnik”. - Naravno, kako prolazi vreme, svako od nas dobija ili gubi neki sloj, tako da se menja i percepcija pojedinih filmova. Recimo, kada smo radili prvu knjigu, “Vodič kroz srpski film od 2000. do 2017“, morali smo, naravno, dosta toga da „repriziramo“, zato što smo pojedina ostvarenja gledali pre bezmalo dve decenije i bilo je logično da im se vratimo. Tek, dogodilo mi se, dok je nastajao taj prvi Vodič, da su neki filmovi, koji su mi se u tom davnašnjem gledanju više dopali, u međuvremenu izgubili na atraktivnosti, iz ovog ili onog razloga, a neki su, opet, na njoj dobili. Možda najdrastičniji primer je „Parada“ Srđana Dragojevića, koji me na prvo gledanje nije oduševio, naprotiv, odnosno nikako nisam mogao da taj film stavim u istu ravan s njegovim najboljim radovima. Međutim, kada sam ga zbog Vodiča „reprizirao“, bolje mi je „legao“ i, bez obzira na to koliko je drugačiji u odnosu na „Lepa sela“ ili „Rane“, pridružio bih ga tom opusu koji se smatra vrhuncem njegovog stvaralaštva.

Može li se govoriti o nekakvom zajedničkom imenitelju koji karakteriše srpski film u 21. veka?

– Može. Zapravo, baš tih poslednjih pet godina, na koje smo fokusirani u drugoj knjizi, iskristalisalo se sve ono što je u srpskom filmu prisutno od 2000-tih, pa delom i od devedesetih. Prisutne su, naime, dve glavne struje – i to nije imanentno samo domaćem filmu, u većini kinematografija je tako. Dakle, imamo s jedne strane komercijalne filmove, koji su namenji bioskopima i cilj im je što veća gledanost. S druge strane, tu su ostvarenja snimana „za prestiž“, za festivale – Kan, Berlin, Venecija... iako je do tih mesta teško stići. Ali ono što moram da pohvalim jeste činjenica da se i kvalitet komercijalnih filmova poboljšao. Imali smo ranije neke brzopotezne komedije, silne „Žikine dinastije“, pozne „Tesne kože“, serijal „Ćao inspektore“... koji imaju neke svoje draži, ali ne možemo reći da su sjajni ni u tehničkom, glumačkom niti u bilo kom smislu. No, to se sada promenilo pa smo dobili i filmove koji mogu polako da pariraju i nekim evropskim komercijalnim hitovima, po produkciji, načinu pripovedanja... Recimo, takav je „Leto kada sam naučila da letim“ Raše Andrića, koji može da gleda bilo ko u svetu i da uživa u tom filmu. A uživala je i naša publika. Ili „Toma“, kojim kao kritičar nisam oduševljen, ali je nesporno da je Dragan Bjelogrlić pronašao recept da dopre do publike i dobili smo najgledaniji film u ovom veku, uz „Zonu Zamfirovu“.

Kada ste pomenuli „Leto“, taj film je snimljen po istoimenom romanu Jasminke Petrović. Ali takav pristup da se posegne za osvedočenim literarnim predloškom kao osnovom za scenario uopšte nije karakteristika srpskog filma 21. veka, naprotiv...

– I to bi trebalo da se promeni, jer svuda u svetu spoj literature i filma daje dobre rezultate. Uostalom, i „Leto kada sam naučila da letim“ je potvrda smislenosti takvog pristupa.  Jasminka Petrović je vrhunski pisac, u njenim knjigama mogu da uživaju sve generacije, pa je negde logično da bi, sledstveno tome, i u filmovima rađenim po njenim romanima, naravno ako se urade kako treba, trebalo da uživaju sve generacije. A “Leto” zaista jeste savršen spoj književnog predloška i filmske umetnosti, jer je rezultat odlično ostvarenje koje je pri tome verna slika romana, a opet prilagođena filmskom mediju na najbolji mogući način. I ja bih iskreno voleo da svake godine imamo barem jedan ili dva takva filma u domaćoj kinematografskoj ponudi. Literarnog materijala za to itekako ima. Nisu, naravno, svi romani laki za adaptaciju, iz ovog ili onog razloga. Nekada su u pitanju finansijska ograničenja, jer bi ekranizacija iziskivala raskošnu produkciju, nekada se razlog krije u kompleksnosti fabule, ili jednostavno knjige nisu dovoljno filmične. No, s druge strane, dosta je romana koji bi itekako mogli da “žive” i na filmskom platnu, ali se za njima ipak ne poseže.

Indikativno je i da se pojedini prominentni srpski pisci sporadično javljaju kao koscenaristi na pojedinim projektima, ali su uglavnom angažovani kako bi doterali tuđi scenario, dok se, paradoksalno, po njihovim delima, uprkos popularnosti, filmovi ipak ne snimaju?

– I to je šteta, mada se sporadično i to menja. Recimo, ako sve bude teklo po planu, uskoro bi trebalo da uđe u produkciju “Konstantinovo raskršće” po romanu Dejana Stojiljkovića. U svakom slučaju, scenarija bi zaista trebalo da pišu ljudi koji to znaju da rade, što kod nas nije uvek slučaj. S druge strane, nije baš uvek isto biti romanopisac i biti scenarista, određena “zanatska pravila” se, ipak, razlikuju. Ali neki autori, poput Stojiljkovića ili Vladimira Kecmanovića,  bez problema mogu da sede na dve stolice. Dakle, ne bi bilo zgoreg da naši scenaristi i reditelji više posežu za literarnim predlošcima. Najpre, popularnost neke knjige može da doprinese i potonjoj popularnosti filma, kao što je to bio slučaj upravo sa “Letom” Jasminke Petrović. S druge strane, kada pred sobom imate roman, već imate i osmišljenu priču sa razrađenim likovima i odnosima, i samo tu priču treba valjano “prevesti” na filmski jezik. Uostalom, pošto sam i pisac, a ne samo filmski kritičar, ne krijem da bih voleo i da neki o mojih romana budu ekranizovani.

Srpska scena krimića

Svojevremeno je upravo  “Dnevnik” objavljivao kultni serijal o Lunu, kralju ponoći, čiji je autor bio Frederik Ešton, a zapravo Mitar Milošević. Jer, u to vreme je prvi preduslov za bilo kakav uspeh krimića bio – da ga je pisao neko ko se zove T.H. Grejč, a ne Gradimir Pešćanović, i da se radnja odvija u Njujorku ili Londonu a ne Beogradu ili Novom Sadu?

- Najpre, dugo uopšte nije ni bilo srpske žanrovske književnosti, posebno ne krimića. Teško da je mnogo onih koji se još sećaju Milana Nikolića, pionira tog žanra na ovim prostorima, koji je sredinom pedesetih i početkom šezdesetih prošlog veka objavljivao u “Džepnoj knjizi”. A čovek je tih godina napisao više od 30 romana čija se radnja odvijala u Zagrebu, na autoputu ka Beogradu, na Jadranskom moru, u Trstu... I bio je veoma čitan u jugoslovenskim okvirima, iako se i tada pa i danas na njegove knjige gleda gotovo kao na šund literaturu. A nisu mnogo zaostajale za, recimo, Simenonovim romanima o inspektoru Megreu. Međutim, Milan Nikolić je danas gotovo pa izbrisan, i tek se u poslednjih šest-sedam godina stvar promenila, pojavili su se neki domaći autori koji bez zazora pišu krimiće i čije knjige imaju ođeka, poput Marka Popovića, Anje Mijović, Mirjane Đurđević... Za njih kriminalistički žanr nije tek izlet, avantura, i zapravo već možemo govoriti o srpskoj sceni krimića. Uz to, ne postoji više nikakva stigma kada neki autor napiše krimić, taj se roman u izdavačkim kućama potpuno ravnopravno tretira, odnosno ne odbacuje se apriori zato što je žanr. I mislim da je to već veliki korak, ali sada treba ići dalje, da ta scena bude još kvalitetnija i da probamo da izađemo na druga tržišta. Ja sam imao tu sreću da me kontaktirala Mira Popović, koja već dugo živi u SAD i za njenu izdavačku kuću je pre nekoliko meseci izašao engleski prevod mog prethodnog romana “Smrt u ružičastom”. Nadam se da će on sada polako pronaći put i do čitalaca u drugim zemljama, jer kada imate roman na engleskom, praktično ceo svet može da ga čita.          

Da li zato romani o inspektoru Nikoli Limanu imaju filmičnu strukturu?

- Apsolutno! Pa dve moje najveće ljubavi su film i književnost, tako da ih kad pišem – spajam. Jednostavno, scene koje opisujem vizualizujem, kao da se odigravaju na velikom platnu.  Trudio sam se, dok sam pisao romane, da oni imaju taj kvalitet. I to čitaoci prepoznaju i često, kada komentarišu neki moj roman, iznose opasku da je “dušu dao za film”. Nije, naravno, lako snimiti film, pre svega jer košta neuporedivo više od pisanja knjige. Za pisanje roman ti je, uz priču i veštinu da tu priču ispričaš, potrebno samo vreme. S druge strane, i najjeftiniji film je užasno skup za nas obične smrtnike. I potrebno je da se sklopi gomila kockica da se od papira stigne do filmskog platna.  Istina, bilo je u mom slučaju nekih kontakta, ali još je to na užasno dugačkom štapu. A, recimo, jako bih voleo da se jednom snimi film ili serija po ovom novom romanu “Umri, ljubavi”. Glavni junak je ponovo inspektor Liman, s tim da je u slučaj koji istražuje ovoga puta duboko emotivno uvučen, budući da je za zločin osumnjičena žena u koju je zaljubljen. Tako da su se ulozi značajno podigli.  Mislim da je “Umri, ljubavi” najfilmičniji do sada, ali i ako ne bude ekranizovan, svaki čitalac može sam u glavi da zamišlja scene i “režra” ih dok čita roman.    

A koga Vi vidite u ulozi inspektora Limana?

- Ranije je to bio Dragan Mićanović, on je vanserijski glumac ali, neka se ne naljuti, sada je ipak malo u godinama koje ne odgovaraju Limanovom portretu. Čini mi se stoga da bi to pre bila uloga za Petra Zekavicu, takođe sjajnog glumca. Prošle godine je odlično izneo glavnu ulogu u filmu “Vera” – kojim, inače, i zatvaramo “Kritički vodič kroz srpski film, 2018-2022”. Mislim, da bi on bio zaista dobar Liman, i to iz više razloga: ima pojavu, dobar je glumac, poznat je ali ne i previše “rabljen” u domaćim okvirima. Tako da bi mu jedna glavna uloga “limanskog” tipa baš dobro legla. Eto, ko želi, neka, dok čita “Umri, ljubavi”, zamišlja Limana kao Zekavicu, ali nije problem ni ako tu ulogu “dodeli” nekom drugom.

M. Stajić