NOVI FILM VIMA VENDERSA NA PALIĆKOJ LETNJOJ POZORNICI: Kuća i Zemlja izlazećeg sunca

Čovek se budi ujutro, posprema krevet, pere zube, zalije cveće, obuče odelo, seda u kola, pusti muziku i ide na posao. Na pauzi za ručak ide u obližnji park i posmatra drveće, dok jede sendviče. Posle posla, odlazi u javno kupatilo, a zatim i na večeru u kafić u kojem može da gleda TV. Pre spavanja, čita knjigu.

Čovek se budi ujutro, posprema krevet, pere zube... Shvatili ste.

Repetitivnost scena u filmu „Savršeni dani“ Vima Vendersa vrlo jasno ukazuje na repetitivnost svakodnevice. Međutim, ima i bar jednu dodatnu funkciju. Omogućava obraćanje pažnje na detalje. I pokazuje da oni nisu slučajni. Kao na primer onaj detalj, da se čovek s kojim smo se kao gledaoci filma već odomaćili, često smeje na naizgled beznačajne stvari – dašak vetra, treptaj lišća, žamor dece koja sa učiteljicom prelaze pešački prelaz... Drugim rečima, on deluje da je srećan, tako da ova repetitivnost ne oslikava dosadu, jednoličnost, odsustvo uzbuđenja, nego nešto potpuno drugo – jednostavnost i mogućnost da u toj jednostavnosti obratimo pažnju na detalje koji su zaista lepi i zbog kojih možemo da budemo srećni.

Ova srećna svakodnevica dodatno je pojačan izborom posla, to jest zanimanjem Vendersovog glavnog junaka Hirajame. On održava javne toalete u Tokiju. Radi to sa toliko predanosti, kao da je reč o nuklearnim reaktorima, a ne ve-ce šoljama. Što bi se reklo, ne stidi se svog posla. Prljave ruke su njegova dika.

Ovaj deo priče Venders koristi da prikaže i malo društvenog miljea, jer toaleti mogu i znaju da budu slika i prilika grada, njegovih stanovnika ili turista. Hirajamin kolega sve je suprotno od njega – brbljiv, nemaran, neodgovoran, a opet, vrlo dobro služi dramaturgiji filma koja nakon prve nedelje ipak počne da se odmotava i u širim pravcima od repeticije svakodnevice. Iznenadna poseta Hirajamine nećakinje otkriva još malo o Hirajami kao čoveku jednog posebnog sveta, koji bi mogao i da reprezentuje Zemlju izlazećeg sunca, u intrigantnoj vezi sa često intoniranom pesmom u filmu „Kuća izlazećeg sunca“ benda Enimals.

Trećeg dana 30. Festivala evropskog filma Palić, u ponedeljak 17. jula, na konferenciji za medije na Velikoj terasi govorio je Frider Šlajh, producent filma “Seneka: o stvaranju zemljotresa” Roberta Švenkea, koji je ostavio snažan utisak i praktično podelio publiku na one kojima se jako dopao i one kojima baš nije.

- Švenke je studirao filozofiju pre nego što je počeo da snima filmove. Bio je veoma upućen u Seneku, ne kaofanvećvišeizkritičkeperspektive. Smatrao ga je za oportunistu, koji je istovremenopropovedaostoicizami bio druginajbogatijičovek u Rimu. Bio je zainteresovan za taj konfikt. Njegovo je mišljenje da, akosnimaistorijski film, on mora da imavezesasvetom u kome živimo danas - rekao je Šlajh o viziji autora.

Koji Jakušo koji glumi Hirajamu gotovo je u svakoj sceni filma. Sa jako puno takta odaje njegove brige, strahove, radosti... I ne čudi što je ove godine u Kanu osvojio nagradu za najboljeg glumca.

Film „Savršeni dani“ iako Vima Vendersa, zbog japanske podele i koprodukcijskog udela, prikazan je van konkurencije u glavnoj takmičarskoj selekciji 30. festivala evropskog filma Palić. U selekciji „Paralele i sudari“, u ponedeljak je publika mogla da vidi film „Svakodnevni propusti“ Kristine Grosan. Film prikazuje Prag iz jednog drugog, novog ugla od onog na koji smo navikli – romantični, lepi srednjeevropski grad, dom Kafke, Kundere... Prikazuje ga kao futuristički centar postapokaliptičnog sveta u kojem će ostati misterija šta se događa, zašto nam nebo pada na glavu, ali zato publika neće ostati zapitana nad sudbinom glavnih junakinja, tri žene različitih generacija.

Hana je gospođa koja je ostala bez muža i sve što ima je robot – pas, s kojim ima poteškoće oko rezervnih delova. Tereza slavi rođendan, ali nije baš omiljena u društvu i više voli da se povuče u svoju sobu i brine o novostečenim mačićima. Silva je mlada majka koja ima poteškoća da vaspitava sina u okruženju u kojem i sama nije srećna. Hani, terezi i Silvi će sudbina ukrstiti puteve jednog dana, koji će se pokazati pođednako katastrofičan, koliko i oslobađajući, u filmu koji ima veoma malo dijaloga, a jako puno atmosfere otuđenja koje prepoznajemo u savremenom svet bez isticanja emocija.

I. Burić