Intervju: Dejan Tomić, priređivač Albuma 100 srpskih rodoljubivih pesama

Po njegovim rečima, osnovni motiv za Albuma je ovogodišnje proslavljanje 170 godina od Majske skupštine u Sremskim Karlovcima, kao i 100. godišnjica od završetka Prvog svetskog rata, ali i od Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena iz Banata, Bačke i Baranje, održane u Novom Sadu, na kojoj je doneta odluka da se ovi regioni prisajedine Kraljevini Srbiji.

Zbog toga su u Album uvrštene i pesme pevane 1848, poput Već se srpska zastava, na tekst Svetozara Miletića ili Himna patrijarha Rajačića, kao i one iz vremena Prvog svetskog rata: Tamo daleko, Kreće se lađa francuska... U pesmama se nalaze i brojna imena znamenitih Srba, što sam želeo da apostrofiram, kao i odnos prema molitvi i Bogu, a takvih je kompozicija značajan broj, navodi Tomić.

Priređivač Albuma ističe i zadivljujuću složenost pojedinih horskih kompozicija, poput one Miloja Milojevića Vidovdanska pričest napisane za dva hora: mešoviti i muški, uz opasku da, ako su one zaista izvođene, valja konstatovati da je Srbija i u pređašnja vremena imala izuzetno kvalitetne horske sastave.

Nisam izbegao ni one jednostavne pesme vrlo popularne u narodu, a uvrstio sam i jednu pesmu Lužičkih Srba napisanu za dva glasa Hóry modre, ja njas zaju, da bih ukazao na tu našu već skoro sasvim zaboravljenu braću. U svakom slučaju, estetski faktor jeste imao značajnu ulogu pri izboru, ali su to bila i imena stvaralaca ovih kompozicija, kao i pesnika na čijim stihovima su nastale, te njihovo vreme trajanja, odnosno, koliko su ostale da se pevaju u narodu.

Muzikolog Nataša Marjanović ukazuje na to da je od posebnog značaja činjenica da su u zbornik uključene i kompozicije iz korpusa do sada neobjavljene notne građe?

Novosađani imaju tu prednost u odnosu na druge gradove što imaju Biblioteku Matice srpske. Među milionima signatura nalaze se i one sa rukopisnim muzikalijama. Tragajući za srpskom rodoljubivom pesmom tamo sam pronašao izvestan broj kompozicija u rukopisu, a uz to, mnoge su štampane kao pojedinačni naslovi a ne u zbirci, tako da su se po prvi put našle u koricama jednog ovakvog zbornika ili antologije. Takođe, postoje i biblioteke i arhivi u Muzikološkom odeljenju SANU, te na našim Fakultetima muzičke umetnosti. Ovo je zasigurno trebalo da se učini mnogo ranije, ali zašto to nije učinjeno o tome svedoči vreme koje smo proživeli, a naročito posle Drugog svetskog rata.

Indikativno je da značajan broj kompozicija potpisuju kompozitori koji nisu bili Srbi. U kojoj meri je toliko interesovanje Čeha, Rusa, Slovenaca... za srpsku rodoljubivu pesmu važno opšte oduševljenje evropskih romantičarskih krugova srpskom epikom?

Ne samo epikom, već i Vukovim zapisima srpskih lirskih narodnih pesama. O tome najbolje nam je svedočanstvo ostavila Vera Bojić svojim kapitalnim delom u dva toma „Vukovo nasleđe u evropskoj kulturi“ u kojem je priredila kompozicije 21 evropskog muzičkog stvaraoca, koji su posvetili pažnju Vukovim zapisima. Inače, istraživao sam odnos stranih kompozitora prema Srbima i srpskom narodu i pronašao čak 228 imena muzičkih stvaralaca od kojih su mnogi komponovali dela upravo rodoljubivog karaktera. Bili su to stvaraoci iz Nemačke, Austrije, Mađarske, Francuske, Rusije, Poljske, Švedske, Belgije, Španije, Švajcarske... Recimo, uloga Čeha za razvoj srpske muzičke kulture od polovine 19. veka izuzetno je velika. Srbi su u tom vremenu tek počinjali da dobijaju prve obrazovane muzičke stvaraoce, pa su mnogi češki muzičari posle završenog Praškog konzervatorijuma i Orguljske škole dolazili u srpske sredine i tu delovali kao kapelmajstori, horovođe, nastavnici muzike, instruktori za pojedine muzičke instrumente, a uz to su obrađivali narodne pesme i stvarali nove kompozicije za srpske horove, instrumentalne sastave, muziku za pozorišne predstave... Jedan od njih, Vojteh Šistek, komponovao je muziku na stihove Luke Sarića „Oj, Srbijo“, koja je jedno vreme bila srpska himna.

Na jednom mestu u predgovoru navodite da bi „rodoljublje i rodoljubiva pesma trebali da nam budu imperativ i kredo života“. Koliko je ipak realno od današnje generacije očekivati da se zanosom, dok u rukama drže mobilni telefon, pevaju stihove Vase Živkovića „Rado Srbin ide u vojnike?“

Album predstavlja pravu muzičku istorijsku čitanku. U tim pesmama ima izuzetno mnogo istorije. Ove kompozicije možemo shvatiti kao neku vrstu spomenika koga treba obilaziti, odnosno pevati. Upravo pomenuta pesma „Rado Srbin ide u vojnike“ je pravi primer istorijske pesme. Naime, ona u originalu nosi naslov „Graničarska pesma“ i u svom izvornom tekstu namenjena je austrijskom caru za koga „u smrt skače graničar“. Kasnije su ovi stihovi promenjeni, pa tako i namena pesme koja sada veli: „Kad zaželi svetli Knez/ U smrt skače Srb-Vitez“. U istoriji ove pesme postoje još dva značajna podatka: Johan Štraus Mlađi, čuveni „kralj valcera“, na osnovu njene melodije komponovao je Srbski nacionalni marš, a Petar Iljić Čajkovski obradio ju je u svom Srbsko-Ruskom maršu, poznatom i pod naslovom Slavenski marš. Znači, kompozicije koje se nalaze u koricama Albuma treba shvatiti kao zapis jednog vremena, kao deo istorije jednog naroda. Te pesme odigrale su svoju značajnu ulogu kada je u pitanju očuvanje srpske narodonosne svesti i bile silan motivatorni faktor u borbi za vekovima priželjkivanom slobodom. Srbi su evropski narod, a Evropa je kontinent nacionalnih država. Svaka nacija u okviru svoje države, a pojedine i šire, čemu smo svedoci, nastoji da očuva svoj nacionalni identitet. To treba da čine i Srbi. Uostalom, beogradska Podunavka je još 15. oktobra 1848. objavila i za ovo vreme korisnu srpsku narodnu poslovicu: „Narod bez narodnosti, to je telo bez kostiju“.

M. Stajić