Интервју: Дејан Томић, приређивач Албума 100 српских родољубивих песама

По његовим речима, основни мотив за Албума је овогодишње прослављање 170 година од Мајске скупштине у Сремским Карловцима, као и 100. годишњица од завршетка Првог светског рата, али и од Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена из Баната, Бачке и Барање, одржане у Новом Саду, на којој је донета одлука да се ови региони присаједине Краљевини Србији.

Због тога су у Албум уврштене и песме певане 1848, попут Већ се српска застава, на текст Светозара Милетића или Химна патријарха Рајачића, као и оне из времена Првог светског рата: Тамо далеко, Креће се лађа француска... У песмама се налазе и бројна имена знаменитих Срба, што сам желео да апострофирам, као и однос према молитви и Богу, а таквих је композиција значајан број, наводи Томић.

Приређивач Албума истиче и задивљујућу сложеност појединих хорских композиција, попут оне Милоја Милојевића Видовданска причест написане за два хора: мешовити и мушки, уз опаску да, ако су оне заиста извођене, ваља констатовати да је Србија и у пређашња времена имала изузетно квалитетне хорске саставе.

Нисам избегао ни оне једноставне песме врло популарне у народу, а уврстио сам и једну песму Лужичких Срба написану за два гласа Хóry модре, ја њас зају, да бих указао на ту нашу већ скоро сасвим заборављену браћу. У сваком случају, естетски фактор јесте имао значајну улогу при избору, али су то била и имена стваралаца ових композиција, као и песника на чијим стиховима су настале, те њихово време трајања, односно, колико су остале да се певају у народу.

Музиколог Наташа Марјановић указује на то да је од посебног значаја чињеница да су у зборник укључене и композиције из корпуса до сада необјављене нотне грађе?

Новосађани имају ту предност у односу на друге градове што имају Библиотеку Матице српске. Међу милионима сигнатура налазе се и оне са рукописним музикалијама. Трагајући за српском родољубивом песмом тамо сам пронашао известан број композиција у рукопису, а уз то, многе су штампане као појединачни наслови а не у збирци, тако да су се по први пут нашле у корицама једног оваквог зборника или антологије. Такође, постоје и библиотеке и архиви у Музиколошком одељењу САНУ, те на нашим Факултетима музичке уметности. Ово је засигурно требало да се учини много раније, али зашто то није учињено о томе сведочи време које смо проживели, а нарочито после Другог светског рата.

Индикативно је да значајан број композиција потписују композитори који нису били Срби. У којој мери је толико интересовање Чеха, Руса, Словенаца... за српску родољубиву песму важно опште одушевљење европских романтичарских кругова српском епиком?

Не само епиком, већ и Вуковим записима српских лирских народних песама. О томе најбоље нам је сведочанство оставила Вера Бојић својим капиталним делом у два тома „Вуково наслеђе у европској култури“ у којем је приредила композиције 21 европског музичког ствараоца, који су посветили пажњу Вуковим записима. Иначе, истраживао сам однос страних композитора према Србима и српском народу и пронашао чак 228 имена музичких стваралаца од којих су многи компоновали дела управо родољубивог карактера. Били су то ствараоци из Немачке, Аустрије, Мађарске, Француске, Русије, Пољске, Шведске, Белгије, Шпаније, Швајцарске... Рецимо, улога Чеха за развој српске музичке културе од половине 19. века изузетно је велика. Срби су у том времену тек почињали да добијају прве образоване музичке ствараоце, па су многи чешки музичари после завршеног Прашког конзерваторијума и Оргуљске школе долазили у српске средине и ту деловали као капелмајстори, хоровође, наставници музике, инструктори за поједине музичке инструменте, а уз то су обрађивали народне песме и стварали нове композиције за српске хорове, инструменталне саставе, музику за позоришне представе... Један од њих, Војтех Шистек, компоновао је музику на стихове Луке Сарића „Ој, Србијо“, која је једно време била српска химна.

На једном месту у предговору наводите да би „родољубље и родољубива песма требали да нам буду императив и кредо живота“. Колико је ипак реално од данашње генерације очекивати да се заносом, док у рукама држе мобилни телефон, певају стихове Васе Живковића „Радо Србин иде у војнике?“

Албум представља праву музичку историјску читанку. У тим песмама има изузетно много историје. Ове композиције можемо схватити као неку врсту споменика кога треба обилазити, односно певати. Управо поменута песма „Радо Србин иде у војнике“ је прави пример историјске песме. Наиме, она у оригиналу носи наслов „Граничарска песма“ и у свом изворном тексту намењена је аустријском цару за кога „у смрт скаче граничар“. Касније су ови стихови промењени, па тако и намена песме која сада вели: „Кад зажели светли Кнез/ У смрт скаче Срб-Витез“. У историји ове песме постоје још два значајна податка: Јохан Штраус Млађи, чувени „краљ валцера“, на основу њене мелодије компоновао је Србски национални марш, а Петар Иљић Чајковски обрадио ју је у свом Србско-Руском маршу, познатом и под насловом Славенски марш. Значи, композиције које се налазе у корицама Албума треба схватити као запис једног времена, као део историје једног народа. Те песме одиграле су своју значајну улогу када је у питању очување српске народоносне свести и биле силан мотиваторни фактор у борби за вековима прижељкиваном слободом. Срби су европски народ, а Европа је континент националних држава. Свака нација у оквиру своје државе, а поједине и шире, чему смо сведоци, настоји да очува свој национални идентитет. То треба да чине и Срби. Уосталом, београдска Подунавка је још 15. октобра 1848. објавила и за ово време корисну српску народну пословицу: „Народ без народности, то је тело без костију“.

М. Стајић