Haruki Murakami: Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća
Posle seksualnog skandala koji je izazvao muž jedne od članica žirija za izbor Nobelove nagrade za književnost, nagrada ove godine nije ni dodeljena. (A žiri se nije mnogo proslavio ni pretprošli put, kada ju je dodelio Bobu Dilanu koji priznanje očigledno nije doživeo kao preteranu čast.)
Zbog tog je jedan deo članova žirija organizovao dodelu alternativne Nobelove nagrade, za koju su nominovali Harukija Murakamija. Japanski pisac se na nominaciji zahvalio, a zatim ju je učtivo odbio. Murakamijev postupak je, naravno, sasvim logičan. Ma koliko Nobelova nagrada dosad bila beskrajno ukaljana ružnim politikanstvom, skandalima i mnogim spektakularno lošim izborima, ipak je uspela da sačuva neku vrstu sjaja zaista sveopšteg priznanja – na svetu verovatno ne postoji čovek koji nije čuo za nju, i imena pisaca koji su je dobili često ostaju ubrojana u svetske klasike.
Murakami će biti ubrojan u svetske klasike primio tu nagradu ili ne, mada s pravom očigledno želi (i očekuje) da je dobije, čim je odbio alternativnog Nobela. “Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća” je samo još jedna u sjajnom nizu njegovih neobičnih priča sa magičnom atmosferom, pisana lakim stilom koji neosetno tone u metafiziku.
Midorikava je bezvoljno odmahnuo glavom: “Da, talenat ponekad zaista jeste divna stvar. Izgleda lepo, privlači pažnju, a ako sve ide kako treba, može i da se unovči. I žene se lepe na njega. Verovatno je bolje imati ga nego ga nemati. Samo, znaš, Haida, talenat je nešto što prvi put ispoljava svoja svojstva oslanjajući se na čvrst centar u telu i u svesti. Ako ti neki šraf u glavi ispadne, ili ti se negde neki spoj u telu otkači, taj centar iščezne poput jutarnje rose. Recimo, dovoljno je da te zaboli kutnjak, ili da ti se rame gadno ukoči i već ne možeš normalno da sviraš klavir. Zaista je tako. Meni se to stvarno dešavalo. Samo zbog jednog kvarno zuba, jednog ukočenog ramena, sva ta lepota vizije i zvuka samo je otišla u ništavilo. Ljudsko telo je krhko. Sačinjeno je kao jedan složeni sistem koga često može da ošteti nešto sasvim trivijalno. A kad se ono jednom ošteti, u velikom broju slučajeva, teško se popravi.
Glavni lik Cukuru Tazaki živi u Tokiju i pravi železničke stanice koje su mu bile opsesija čitavog života. Kao mladić, dok je još bio gimnazijalac u Nagoji, pripadao je društvu od petoro mladih koji su u svojoj grupi uspeli da uspostave “savršeni sklad” zbog kog taj period života pamte kao vreme nepomućene sreće. Ipak, u jednom trenutku, na početku fakulteta, Cukuru bez ikakvog objašnjenja, biva izbačen iz grupe. Svako od njih, sem Cukurua, imao je po svom prezimenu nadimak po nekoj od boja - Crveni, Plavi, Bela i Crna. U ovom znamenju boja glavni lik kasnije traži uzroke svoje životne uloge bezbojnog autsajdera, dok na višem nivou, simbolika boja još tešnje uvezuje glavne teme romana.
Više puta naglašavana rečenica, da se na kutiju sećanja poklopac možda može spustiti ali da se istorija ne može izbrisati, pokazuje se kao fundamentalno tačna, i u svojim ranim tridesetim, na nagovor devojke u koju počinje da se zaljubljuje, Cukuru odlučuje da poseti svakog od svojih prijatelja iz mladosti i otkrije zbog čega su ga napustili. Kroz ovaj zaplet, teme sećanja, identiteta i međuljudskih odnosa pojavljuju se kao okosnice romana u kojem, netipično za Murakamija, uopšte nema elemenata fantastike, ali ima, kao i uvek, mnogo spisateljske magije.
Nastasja Pisarev
Prevodilac: Nataša Tomić
Izdavač: Geopoetika, 2014.
