DUŠKO DOMANOVIĆ, PISAC: Kratkotrajne starosti
Duško Domanović do nedavno je bio poznat kao veoma ozbiljan pisac. Pesnik. I sada je veoma ozbiljan pisac, ali književnosti koja se vodi da je za decu. Pre koji mesec, na festivalu monodrame u okviru „Decembarskih Zmajdana lepih reči“ dobio je nagradu „Sigridrug“ Zmajevih dečjih igara u Novom Sadu, za tekst „Svrbodrama“.
Dakle, piše i drame. Upravo u Zmajevim dečjim igrama večeras u 19 sati biće održana promocija njegove nove zbirke pesama „Dan kao naručen“ (Pčelica, 2023).
Branko Ćopić je pisanje za decu nazivao bekstvom od nepodnošljivog sveta odraslih. Vi to u svojoj novoj knjizi nazivate izmišljanjem novog detinjstva. Koje su sličnosti i razlike između vašeg i Brankovog pogleda na svet i pisanja za decu?
- Svako pisanje je i bekstvo od sveta i sučeljavanje sa njim, a svet je, nažalost, gotovo uvek taj nepodnošljiv svet odraslih. Između tog bežanja i sučeljavanja valja pronaći pravu meru, da ne ispadnemo kukavice, ali ni budale. Ono prvo nam se kad-tad obije o obraz, ovo drugo o glavu. Možda upravo stoga volim to što radim da nazovem „izmišljanjem“, prvenstveno kada pišem za decu, to jest da svet u kome živim „posolim“ kakvom mrvom naizgled nepostojećeg, a zapravo sveprisutnog. Čini mi se da se takvi svetovi nekako najpostojanije drže pred najezdom banalnosti.
U jednom privatnom razgovoru rekli ste mi da se plašite dana kada ne pišete. Uopšte, kako se oseća pisac kada ne piše?
- Kao što stari ljudi počnu da kopne kada ih izda snaga i kada dođe vreme da im svi govore „nemoj ti, ja ću“, tako i čovek u piscu stari i iščezava kada taj nagon za pisanjem počne da slabi. I valjda je sasvim normalno da se pred tom „pretnjom“ uplašimo. Taj nagon za pisanjem je ista ona životna snaga kojom je onaj starac do juče kosio livadu. I strašan je taj strah koji u čoveku rađa pomisao na to da će iz njega iščiliti ono što ga je čovekom činilo. Na sreću, te moje „starosti“ kratko traju, verujem da ću još mnogo toga imati i umeti da kažem. Ali će me taj budući dan, kada sve u čoveku presuši, sasvim sigurno plašiti dok sam živ.
Dobitnik ste već tuceta priznanja, sigurno znate i za kritike, ali zanima me kako deca reaguju na vaše pesme? Da li ste ostvarili kontakt sa nekim od vaših mlađih čitalaca i čuli neki komentar koji bi da podelite?
- Bez obzira na to da li pišem za odrasle ili za decu, reakcija čitalaca je ono što u krajnjoj liniji potvrđuje ili opovrgava to što radim. Kad je o pisanju za decu reč, dosad se, na sreću, sa opovrgavanjima nisam sretao. Među mnogim lepim rečima kojima me je počastila ta „najstroža kritika“, možda mi je „najšašavija“ čestitka koju mi je dao jedan dečak iz Petrovaradina, a na kojoj je pisalo: „Hvala, Duško. Jako su zanimljive i poučne pesme za decu, i da pišeš pesme dok ne umreš.“ Uz ovakve reakcije, ne samo da neću prestati da pišem, već neću pristati ni da umrem.
Šta je za Vas uspeh?
- Ako ne računamo neizvesnu posthumnu slavu, najpouzdaniji pokazatelj uspeha za pisca, a i za percepciju njega kao pisca od strane okoline, bi trebalo da su književne nagrade. Nažalost, ta vrsta priznanja je ovde prilično kompromitovana. S jedne strane, trenutno u Srbiji imamo blizu 400 književnih nagrada. S druge strane, način na koji se dodeljuju je, često, u najmanju ruku diskutabilan. Ovih dana se po medijima vrte vesti o jednom „savremenom pesniku“ koji bar dvaput nedeljno ubere pokoju „uglednu nagradu“. U isto vreme, policija se bavi preispitivanjem sadržaja knjige jednog uistinu velikog pisca, čiji se broj dobijenih nagrada može na prste prebrojati, iako mu se pomenuta knjiga evo bezmalo pola veka nakon objavljivanja nalazi u lektiri. E, sad, za prvopomenutog „pesnika“ uspeh verovatno predstavlja to što je pobrao sve te nagrade, iako normalan čitalac ne zna nijedan njegov stih. Uspeh ovog drugog se, petnaest godina nakon smrti, valorizuje tako što će u skoroj budućnosti, pretpostavljam, od njegove „sporne knjige“ neki izdavač sasvim pristojno profitirati. Što se mene tiče, ja bih najradije birao nekog mutanta sačinjenog od ova dva principa, nešto kao ono kad gorepomenuti Branko Ćopić negde reče da bi voleo da je „do pola akademik, a od pola akademac“. Avaj, to ne biva. Stoga se radije opredeljujem za ovu drugu opciju, ako je ikad zaslužim. Neka moja reč potraje i poživi makar jedan kosmički treptaj nakon mog života, i biću više nego zadovoljan „uspehom“. Makar i tamo gde ni zadovoljstvo ni uspeh – ništa ne znače.
Igor Burić
