ДУШКО ДОМАНОВИЋ, ПИСАЦ: Краткотрајне старости

Дакле, пише и драме. Управо у Змајевим дечјим играма вечерас у 19 сати биће одржана промоција његове нове збирке песама „Дан као наручен“ (Пчелица, 2023).

 Бранко Ћопић је писање за децу називао бекством од неподношљивог света одраслих. Ви то у својој новој књизи називате измишљањем новог детињства. Које су сличности и разлике између вашег и Бранковог погледа на свет и писања за децу?

- Свако писање је и бекство од света и сучељавање са њим, а свет је, нажалост, готово увек тај неподношљив свет одраслих. Између тог бежања и сучељавања ваља пронаћи праву меру, да не испаднемо кукавице, али ни будале. Оно прво нам се кад-тад обије о образ, ово друго о главу. Можда управо стога волим то што радим да назовем „измишљањем“, првенствено када пишем за децу, то јест да свет у коме живим „посолим“ каквом мрвом наизглед непостојећег, а заправо свеприсутног. Чини ми се да се такви светови некако најпостојаније држе пред најездом баналности. 

 У једном приватном разговору рекли сте ми да се плашите дана када не пишете. Уопште, како се осећа писац када не пише?

- Као што стари људи почну да копне када их изда снага и када дође време да им сви говоре „немој ти, ја ћу“, тако и човек у писцу стари и ишчезава када тај нагон за писањем почне да слаби. И ваљда је сасвим нормално да се пред том „претњом“ уплашимо. Тај нагон за писањем је иста она животна снага којом је онај старац до јуче косио ливаду. И страшан је тај страх који у човеку рађа помисао на то да ће из њега ишчилити оно што га је човеком чинило. На срећу, те моје „старости“ кратко трају, верујем да ћу још много тога имати и умети да кажем. Али ће ме тај будући дан, када све у човеку пресуши, сасвим сигурно плашити док сам жив. 

Добитник сте већ туцета признања, сигурно знате и за критике, али занима ме како деца реагују на ваше песме? Да ли сте остварили контакт са неким од ваших млађих читалаца и чули неки коментар који би да поделите?

- Без обзира на то да ли пишем за одрасле или за децу, реакција читалаца је оно што у крајњој линији потврђује или оповргава то што радим. Кад је о писању за децу реч, досад се, на срећу, са оповргавањима нисам сретао. Међу многим лепим речима којима ме је почастила та „најстрожа критика“, можда ми је „најшашавија“ честитка коју ми је дао један дечак из Петроварадина, а на којој је писало: „Хвала, Душко. Јако су занимљиве и поучне песме за децу, и да пишеш песме док не умреш.“ Уз овакве реакције, не само да нећу престати да пишем, већ нећу пристати ни да умрем.

 Шта је за Вас успех?

- Ако не рачунамо неизвесну постхумну славу, најпоузданији показатељ успеха за писца, а и за перцепцију њега као писца од стране околине, би требало да су књижевне награде. Нажалост, та врста признања је овде прилично компромитована. С једне стране, тренутно у Србији имамо близу 400 књижевних награда. С друге стране, начин на који се додељују је, често, у најмању руку дискутабилан. Ових дана се по медијима врте вести о једном „савременом песнику“ који бар двапут недељно убере покоју „угледну награду“. У исто време, полиција се бави преиспитивањем садржаја књиге једног уистину великог писца, чији се број добијених награда може на прсте пребројати, иако му се поменута књига ево безмало пола века након објављивања налази у лектири. Е, сад, за првопоменутог „песника“ успех вероватно представља то што је побрао све те награде, иако нормалан читалац не зна ниједан његов стих. Успех овог другог се, петнаест година након смрти, валоризује тако што ће у скорој будућности, претпостављам, од његове „спорне књиге“ неки издавач сасвим пристојно профитирати. Што се мене тиче, ја бих најрадије бирао неког мутанта сачињеног од ова два принципа, нешто као оно кад горепоменути Бранко Ћопић негде рече да би волео да је „до пола академик, а од пола академац“. Авај, то не бива. Стога се радије опредељујем за ову другу опцију, ако је икад заслужим. Нека моја реч потраје и поживи макар један космички трептај након мог живота, и бићу више него задовољан „успехом“. Макар и тамо где ни задовољство ни успех – ништа не значе.

Игор Бурић