FRANJA PETRINOVIĆ, KNJIŽEVNIK: Traganje za smislom

„Više od četiri decenije Franja Petrinović predstavlja jednu od najsvetlijih tačaka na književnom nebu Novog Sada i savremene srpske proze”, navodi se u odluci. „Ako je kao mlad pisac, u saradnji sa još jednim novosadskim prozaistom Đorđem Pisarevim, krenuo od  ekstremnih, istraživačkih područja pisanja proze, vremenom, od knjige Tkivo, opsene, on je, bez oklevanja i distance, počeo da se na književno promišljen i ozbiljan način bavi najraznovrsnijim problemima savremenog  života u Srbiji. Preispitujući fenomen prolaznosti i poroznosti ljudskih sudbina, Petrinović je kreativno nastavio da piše na tragu velikih pisaca Novog Sada, kakvi su Aleksandar Tišma i Milica Mićić Dimovska”.

 Dok je, recimo, Vašu „Gramatiku poremećaja” iz 2013. karakterisalo „nemirenje sa idejom žanrovskog razvrstavanja”, za aktuelnu zbirku „Napokon” se može reći da je oblikovana klasičnim  pripovedačkim postupkom. Da li je to zapravo očekivan, logičan stilsko-poetički sled?

- Naravno da to jeste logičan sled. Ali i taj logičan sled proizilazi iz logičnog sleda traženja odgovora na pitanje u kakvom svetu živimo. Ako prihvatimo da živimo u nekom svetu koji je često bio podložan različitim traganjima za nekim smislom, ja otprilike tako i književnost doživljavam – kao traganje za smislom. I, na izvestan način, kao izraz krize. Jer, kada postoji kriza, onda pokušavate da tražite i umetnički produktivne odgovore na tu krizu. Mi smo, kao ljudi, kao pojedinci, uvek izloženi dvema stvarima: s jedne strane udesu, usudu, kaznama bogova, odnosno prstu sudbine, a na drugoj strani onom Benjaminskom „anđelu istorije“. Dakle, licu okrenutom prošlosti, svim katastrofama i užasima, smrtima, ratovima, ali ujedno i svim vrednostima koje je ta prošlost stvorila, počev od ljubavi. Mislim da je jedini duboki smisao književnosti upravo da nađemo način kako da odgovorimo na pitanje – šta uopšte tražimo. Šta tražimo od sveta? To je jedan segment ove moje književne priče. Drugi je taj da, recimo, pomenuta „Gramatika poremećaja“ pripada jednom konfuznom vremenu u kojem kao autor nemate odgovor ni na elementarno identitetsko pitanje. A knjiga „Napokon“ opet pripada jednom smirenijem životnom periodu, u kojem ste, međutim, obuzeti drugim pitanjem – šta kada sumirate vlastiti život, na kakve odgovore nailazite, šta ste učinili u tom svetu? I tu se opet vraćamo na „prst sudbine“ ili pak „anđela istorije“.     

 U kojoj meri je u potonjim Vašim književnim vremenima predstavljalo opterećenje prepoznavanje u književno-teorijskim raspravama Franju Petrinovića kao istaknutog predstavnika „mlade srpske proze“, čak jednog od korifeja srpskog postmodernizma? 

- Najpre, morali bismo sa određenom dozom distance pa i skepse da posmatramo šta je to uopšte „mlada srpska proza“. Recimo, knjiga koju smo pre četiri decenije zajedno napisali Đorđe Pisarev i ja – „Mimezis, mimezis romana“ – predstavljala je izraz nezadovoljstva načinom kako je u to vreme percipiran svet i kako je o njemu pisano, odnosno u osnovi je to bilo naše traganje za drugačijim načinom odgovora na zbunjenost sveta.  Dakle, iz našeg ugla gledano ta „nova srpska proza“, u kojoj smo se našli sudom kritike, predstavljala je odgovor na tadašnje stanje u našoj književnosti, u našem književnom životu, na književnoj sceni.  Reč je bila o buntu jedne generacije koja je taj bunt pokušavala da iskaže – i to smo činili, svako na svoj način. Onim najradikalnijim, među koje smatram Pisareva i sebe, priključivalo se i mnoštvo drugih pisaca, koji nisu bili tako radikalni, ali jesu pisali drugačije, poput Radoslava Petkovića ili Vladimira Pištala. Ali biće da svakoj epohi pripada to neko istorijsko pravo da kači određene „izme“, pa smo tako i svi mi ugurani u postmodernizam.  A mene zapravo nikada nije zanimalo da li sam u svojim knjigama na tragu  tih književno-teorijska očekivanja. Moja traganja su pre svega bila usmerena ka onom najvrednijem delu korpusa svetske literature i ka percepciji stvarnosti iz ugla zainteresovanog posmatrača ako ne i aktera. U književnosti nema zadataka, ali je činjenica da sam svoju poziciju pisca uvek doživljavao kao svojevrsnu misiju – u smislu da treba da budem na strani onih koji su na neki način poraženi: od istorije, drugih ljudi, života, sebe samih...  Nažalost, ispalo je da je svemu tome na ruku išao period koji smo nazvali „tranzicioni“ a koji je na scenu izveo niz mojih junaka, koje kada posmatraš, ne možeš ostati ravnodušan. Iz moje perspektive, misija književnosti je da opiše tu stvarnost kako bi ovi životi, naši životi, imali bilo kakav smisao.  Ne kažem, naravno, da je takva literatura jedino vredna, ali ona je bila moj odgovor.

Meni žanrovi ništa ne znače. Da, uvek ću biti pripovedač, ali taj svoj pripovedački svet mogu da iskazujem i pričom, i običnom ravnom rečenicom, bez tačaka i zareza, i romanom, ili pak poezijom, baladom. I uvek će to biti moj pripovedački doživljaj. Ali ono što se neće promeniti jeste stav da je pripovedati moguće samo iz pozicije traganja, a ne unapred zadatih odgovora. U tome mislim da i leži moć književnosti.  

 

 Na tom tragu, profesor Vladimir Gvozden je u jednom eseju uporedio Vaše junake sa Džojsovim  Dablincima, naravno u kontekstu Novog Sada? 

- Novi Sad je mesto koje najbolje poznajem. Najintenzivnije i putujem – po Novom Sadu. Ja sam, naime, pešak, a proza je za mene nekako oduvek bila vezana za pešačenje. I posmatranje ljudi koji pešače. Dakle, da se vratim Novom Sadu - za mene je on poprište. Recimo, za Aleksandra Tišmu je Novi Sad bio poprište nasilja, istorijskog pre svega. Ni za mene on nije samo varoš lepih snaša, dobrih tamburaša i vrsnog paprikaša – jeste Novi Sad i to, ali ima on i svoju pozadinu, i periferiju i mračna mesta, i svoje zlo, baš kao i dobrotu. I samo od vas zavisi šta želite da vidite. Uostalom, zar se gradovi ne prepoznaju po piscima? Dablin jeste značajan po mnogo čemu, ali ja ću ga uvek pre svega vezivati za Džojsa. Ili Petrograd za Dostojevskog... Zar ne tražite po Parizu, makar podsvesno, toponime koje su opisali Balzak ili Igo? Novi Sad meni uliva jednu vrstu pripovedačke sigurnosti. Kada junaka vodim kroz neku ulicu, znam da ni on ni ja nismo na nepoznatom terenu. To čitaocima ne mora ništa da znači, ali meni, iz poetičkog ugla gledano, znači puno.       

Miroslav Stajić