DNEVNIKOVA KNJIGA Marcijal: Uvek epigrami
Prevodilac: Gordan Maričić, Izdavač: Mali Nemo, 2008.
Marko Valerije Marcijal verovatno spada u najpoznatije pisce epigrama iz antike. Rođen je u Bilbilisu (Španija) oko 40 godine n.e, i pošto je u zavičaju stekao retorsko obrazovanje, doselio se u Rim, gde je živeo trideset godina. Pred kraj života se vratio u rodni Bilbilis gde je i umro oko 104. godine.
Epigram je u staroj Grčkoj u početku podrazumevao kratak natpis na statui, spomeniku ili javnoj zgradi, ali je ubrzo postao posebna (kratka) književna vrsta koja podrazumeva nekoliko domišljatih rečenica sa političkim ili didaktičkim značenjem. Satirične epigrame koji su se oštro podsmevali društvu naročito je razvio Marcijal.
Marcijal je za života je bio poznat u Rimu, i njegovi epigrami su bili do te mere omiljeni i popularni da je imao problema i sa plagijatorima. Izdavani su mnogo puta i u različitim oblicima, pa je i sam autor u jednoj epistoli šaljivo napisao da njegovim epigramima upravo smeta to što su mnogobrojni: „Ono što je retko, to pada prijatno: tako su slađe prve jabuke, otuda veća cena ružama u zimu, zato mladići više obleću oko onih gospođa, čija vrata nisu uvek otvorena. (...) Zato i ti, kad god čitaš koju od mojih knjižica, zamisli da je ona jedina: tako će ti izgledati da više vredi.“
Marcijal daje i zanimljiv uvid u „pravi“, živopisni i „prljavi“ ulični život u starom Rimu, drugačiji od onog koji poznajemo iz knjiga klasika poput Vergilijeve „Eneide“ ili Horacijevih oda. „Epigrami se“, lukavo kaže Marcijal, „pišu za one koji vole da gledaju Florine igre“. Florine igre ili praznik Floralije održavao se u starom Rimu svakog proleća u slavu Flore, jedne od boginja plodnosti, i uključivao je plejbejske svečanosti koje su često bile krajnje raskalašne (sa glumicama koje su se skidale pred publikom, i prostitutkama koje su bile deo proslava).
Podsmevajući se svojim sugrađanima i savremenicima, ponekad s ljubavlju i razumevanjem, češće surovo sarkastično, Marcijal daje plastičnu sliku rimske svakodnevice, i ogledalo svog vremena. Na njegovom tapetu su licemeri, raskalašne žene i muškarci, lažljivci, ljubomorni muževi i žene, i svi drugi mogući i nemogući karakterni tipovi, kakve, nikakvo čudo, možemo da prepoznamo i danas na ulicama naših gradova, „samo“ dve hiljade godina kasnije.
Nastasja Pisarev
CITAT
Onda kad nešto nije bilo mi dobro,
doveo si studente koje si probr’o.
Da pipnu me, čekali su na red;
sigurno sto ruku, hladnih kao led.
Prilježan i stručan beše taj rad:
nisam im’o groznicu, imam je sad!
.
Ti si, nesumnjivo, jedna žešća rđa,
a od žene tvoje ne postoji grđa.
Ne uspevam, zato, da rešim tu caku:
kako ne živite u srećnome braku?
.
Hoćeš da se udaš za njega:
pametna si, tako mi svega.
Al’ on tebe neće da ženi:
oštroumljem svojim baš pleni.
.
Prodao je zemlju, čuva roba mlada.
Drugi mesto roba uze zemlju sada.
Reci kom je bolje, a kome je gore:
prvi vodi ljubav, drugi samo ore.
.
Lut’o je mrav u senci topole,
kada ga kap zarobi smole.
Za života preziran bio je dosta,
smrću u ambri dragocen posta.