DNEVNIKOVA KNJIGA Horas Volpol: Otrantski zamak

Horas Volpol (1717-1779) bio je značajna figura u Engleskoj u XVIII veku. Bio je najmlađi sin prvog engleskog premijera Roberta Volpola, i u svojoj karijeri bio je član parlamenta, istoričar, arhitekta i književni autor, osim po “Otrantskom zamku”, poznat i po svojoj obimnoj prepisci u kojoj je duhovito oslikavao običaje svog vremena, i ljude sa kojima se sretao. Zanimljivo je da je Horas Volpol načinio prekretnicu u engleskoj arhitekturi kada je dao da se sagradi vila Stroberi Hil čiji izgled je u potpunosti bio inspirisan srednjovekovnim gotskim stilom (što je pokrenulo novu modu u Engleskoj, i doprinelo kasnijem stvaranju neogotike kao novog popularnog stila u gradnji).

“Otrantski zamak” je knjiga koja ima važno mesto u istoriji književnosti kao prvi gotski roman, i u tom smislu je svakako prvenstveno zanimljiva onima koji književnosti prilaze sa naučnog ili istorijskog aspekta. Iako je u pitanju pitak roman, ipak je naraciju nemoguće posmatrati izvan konteksta vremena, s obzirom na to da se mnoge narativne konvencije danas čine pomalo naivne ili prevaziđene. Gotski roman je postao veoma popularan u poslednjim decenijama XVIII veka, i radnju su karakterisali strašni i fantastični zapleti, često inspirisani mračnim srednjovekovnim pričama (najpoznatije autorke ovog žanra su Meri Šeli i En Redklif).

U “Otrantskom zamku” Volpol je kombinovao motive fantastike iz srednjovekovnih pripovesti sa elementima književnosti osamnaestog veka (kada je roman i nastao). Radnja prati mračne i fantastične događaje u Otrantskom zamku na koji je bačena kletva. Kako je i sam autor komentarisao, knjiga je „pokušaj da se spoje dve vrste romanse, starinska i moderna. U prvoj, sve je u mašti i nemogućem, u drugoj, priroda je oponašana onakva kakva jeste.“

„Otrantski zamak“ je književna mistifikacija i pisac svoj roman u predgovoru predstavlja kao pronađeni tekst iz  16. veka, navodno štampan u Napulju. Književna konvencija “pronađenog rukopisa” bila je (a i ostala) popularna narativna tehnika među piscima koji su želeli da učine svoj tekst egzotičnijim i intrigantnijim, pa je tako Volpolov savremenik Džejms Makferson ceo svoj “Osijan” (1760) predstavio kao škotski narodni ep (fingirajući da je u pitanju usmena književnost), dok je poljski pisac Jan Potocki svoj čuveni roman iz 1805. naslovio kao “Rukopis pronađen u Saragosi”.

        Nastasja Pisarev