Dejanu Iliću nagrada Meša Selimović
BEOGRAD: Nagrada „Meša Selimović“ za knjigu godine za 2017. godinu, koju 30. put dodeljuje Kompanija „Novosti“, pripala je Dejanu Iliću za pesničku knjigu „Dolina Plistos“ u izdanju Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva, saopšteno je u Vukovoj zadužbini.
Novinar Dragan Bogutović, koji je nagradu osnovao sa Ognjenom Lakićevićem, rekao je da je u ovogodišnjem Velikom žiriju „Večernjih novosti“ za knjigu godine učestovalo 59 istaknutih književnih kritičara, teoretičara i književnih istoričara.
Kritičari su ovoga puta, prema njegovim rečima, predložili 112 knjiga, a Ilićeva „Dolina Plistos“ dobila je 19 glasova.
Na drugom mestu se našao naslov „Iz srećne republike“ Petra Matovića sa 17 glasova, slede „Povratak priči“ Marka Nedića (14 glasova), „Sunce ovog dana“ Vladimira Pištala (12 glasova), a na petom mestu po broju glasova je knjiga „Izgledam, dakle nisam“ Nenada Šaponje (11 glasova).
“Dolina Plistos“ je 12. pesnička knjiga ovenčana nagradom „Meša Selimović“, a prestižno priznanje za knjigu godine do sada su dobila 34 pisca, jer je četiri puta nagrada deljena na ravne časti.
Ilić je rekao da je zahvalan na svim dobijenim glasovima, kao i na onim koje nije dobio.
Biti izabran od ovako velikog žirija, koji je kao čitalaštvo u malom, neposredno vas suočava s pitanjem recepcije vlastitog dela. Naime, pišem zbog sebe, ali za druge, svojom tišinom i samoćom pokušavam da okrznem tuđe tišine i samoće. I sve to, pod znakom imena Meše Selimovića, rekao je on.
Ilić naglašava da nas je „Selimović naučio kako reč može biti opasna“.
Zbog reči se i danas, kao u turskom 17. veku, može izgubiti glava. Ni naše demokratije nas ne štite od toga, reč je izvan i iznad svakog zakona, i dan-danas, pogrešna reč, u pravo vreme, i poješće vas mrak. Isto tako, dovoljna je reč da nestanu čitavi životi, rekao je dobitnik.
Reč je, smatra laureat, opasna i za govornika i za druge, ali, paradoksalno, baš zato što je opasna, ona još uvek nešto znači i kao pesnička reč, kao simbolička moć književnosti.
Nažalost, izgleda da je svet tako ustrojen, nema dobitka na jednom mestu bez gubitka na drugom, dodao je.
Primetivši da Selimovićevi junaci stradaju tako što kažu suvišnu reč, ističe da i pesnici takođe govore suvišne reči.
I kao pesnik govorim suvišene reči i u tom socijalnom okruženju često sam se proveo kao Mešini junaci, rekao je Ilić.
Kaže da je sebe uvek doživljavao kao alternativnog autora i kada je video da postoji velika mogućnost da dobije nagradu „Meša Selimović“, pogledao je ko su prethodni laureati.
Čoveče, postaješ establišment, bila je njegova prva reakcija i naglasio da je činjenica da je dobio priznanje od strane velikog žirija, gde je mogućnost lobiranja svedena na minimum, čudo.
Nagrade, smatra, ne podstiču na pisanje.
Na pisanje podstiče unutrašnja nužnost, fascinacija svetom, ali i to nekad nije dovoljno. Nekad možete biti fascinirani svetom, postoji unutrašnja nužnost da se izrazite, a vi se opet ne izrazite. Nagrade nisu podsticaj za pisanje, one dolaze posle, one su priznanje, one su sova na kraju filozofije, rekao je Ilić.
