Црњански и Андрић на кантару који не мери завист

Другог данас нема. Мера и за једног и за другог. (А тај кантар не мери ни завист, ни љубомору...) Био је Црњански свестан те мере. И када га оптужују,  да је увек тражио да добије више него други, преписка га брани. О хонорарима после Другог светског рата, на пример, није преговарао. Имао је меру. Само је тражио да му дају онолико колико дају и Андрићу.

Сачувано је мање од четрдесет „писама” које су разменили Андрић и Црњански. Сачувано је једно писмо с краја 1918. године; шест писама из 1919. године; а из 1920. године имамо сачувана три писма – од тога је једно Андрићево. (То је једино сачувано Андрићево писмо; писано је у Риму, а Андрић истиче три песме Црњанског: „Ветри”, „Поздрав” и „Срп на небу”. Очито је да је имао у рукама Лирику Итаке). Из 1922. године имамо три писма; из 1925. исто три писма; из 1926. године једно писмо; из 1927. године једно; из 1928.  године поново три писма; из 1929. три писма; из 1930. три; из 1931. три писма;  из 1932. три писма; из 1939. једно писмо и после Другог светског рата из 1968, из године смрти Андрићеве жене, Милице Бабић, сачуван је телеграм упућен и у Херцег Нови и у Београд. (А телеграм потписују Вида и Милош Црњански.)

Црњански Андрићу пише као пријатељу, али и као уреднику о ономе што тренутно пише, као и о ономе што је завршио; али пише и о својим литерарним плановима – а тих планова је уистину много. Често се и једна иста књига помиње више пута – под различитим насловом. Кад напише да спрема роман „Живот комендијаша Чарнојевића”, онда је јасно да је то будући роман „Дневник о Чарнојевићу.” А вероватно је иста књига и „Дневник изумирања”, која му је, по његовим речима, „главна ствар”, при крају 1919. године.

После литературе најчешће теме у преписци су фудбал и жене. (Наравно да ту има и пикантних детаља.) Чак у три наврата Црњански пише о фудбалу. Када га Андрић зове у Сплит – то Црњанског сећа на време када је био здрав и млад, на доба када је био један „од најбољих играча footballa”. Годину дана касније, 1920, пише Црњански да му је ужасно досадно. А једино што га држи је фудбал. Каже да га опет игра „и то изврсно”. („Зрак, весели младићи, зелена трава, игра и победе ослободили су ме загуша из Москве”.) И поново, две године касније Црњански каже да игра фудбал: „Моја чета води у првенственим утакмицама за београдску жупу”.

Весела су и помињања жена. „Девојке питају за Вас” – пише Црњански Андрићу 1920. године. Али, касније помиње и конкретна имена: „Сваки пут кад видим гђицу Левић помислим: ’Бог нека би му дао да се овде огријао’”. Даље: „Гђица Лазаревић провела је лето у Новом. Бурно, али у границама поморског права.” За госпођу Божидара Ковачевића, пак каже: „вредела би мало Вашег здравља.”

Кад је ситуација деликатна, онда се имена не помињу: „Мој Андрићу, ја ове зиме удадох две, за које знам да неће ући у брак ’пречисте’.” И помало резигнирано Црњански се пита: „Зар су то једини успеси, које ћемо имати у животу?”

Мада су интересантни и савети Милоша Црњанског упућени Андрићу: „Што се тиче жена, не заљубљујте се, охол сте човек, а те лако варају. Примате за готово и што није знато. Него купујте жене. То је најбоље за здравље, као добар ручак и каква безбрижност! Не жените се пак никако – то Вам је као да имате мало дете. Брига.”

Један једини пут је Црњански о Андрићу у преписци писао неповољно. После Андрићеве афере са женом Густава Крклеца, у писмима Марку Ристићу, Црњански се згражава над овом Андрићевом афером.

И умало да заборавим. Оно што боји преписку Црњанског и Иве Андрића су изливи или неочекиване изјаве љубави.

Никоме Црњански није тако отворено „изјављивао љубав” као Андрићу. Да ли у тренуцима слабости, или у тренуцима усхићења, тек остало је сачувано неколико тих излива...

„Не заборавите да ја волим Иву Андрића из књига – а не из живота, пошто се у животу ја увек претварам, на папиру никада.” – пише Црњански половином 1919. године.

Наредне године пак: „Знао сам да ћу Вас у даљини јако волети. Чистији сте ја Вас љубим.” (Андрић је тада са службом у Риму.)

Почетком 1921. године – „Опет Вас воли Црњански”. Крајем 1927. године, опет: „Вида Вас – сад је добро – поздравља. Ја Вас на свој начин волим Црњански.” И последња „љубавна изјава” је из 1930. године: „Како је то страшно, већ Вас се и не сећам сасвим.

А волео сам Вас.”

Проф. др Миливој Ненин