Božidar Knežević: PTICE KOJE LETE DO SMRTI

Kako je bio glup taj Leonardo. Kupovao je ptice samo da bih ih puštao iz kaveza. Mora da su se trgovci grohotom smejali budali, ko zna koliko je puta kupio istog prljavog goluba. Genije, aha. A nije znao da proklete ptičurine možeš odneti i na mesec, a one će, čim ih pustiš, zapucati pravo uzgajivaču. Ja sam svojim očima video bar jednu kako se vraća sa meseca! Ili odnekud. Leonardo bi, da ume da leti, možda i ostao gore, ja sigurno bih. Ali one – ne. (A i ta Mona Liza, jaka stvar.)

Još kao dečak mrzeo sam sve što ima veze sa perjem: pernate jastuke, pernate šešire, severnoameričke indijance (pogotovo poglavice) i Pernatu Zmiju. A ptice najviše. Od svih božjih stvorenja ptice su najgluplje, a bog je baš njima dao da lete. Šta je to mudro kod sove, bulji i lovi miševe, to mogu i mačke. Ne spava noću? Ne spavam ni ja, često. Ali ona može da leti - sama od sebe, bez tehničkih pomagala. A ja ne mogu. Mogu samo da sanjam da padam. (Kad uspem da zaspim.) I da se budim oznojen.

Kažu da je ona budala Leonardo izumeo spravu za letenje. Onda je našao još veću budalu, nekog Tomaza de Peretolu zvanog Zaratustra. (Koliko se sećam, tako su zvali i jednog proroka.) Onda su se dve budale popele na brdo Čečeri kraj Fijezole gde je Leonardo hladnokrvno strpao nesrećnog Zaratustru u spravu i gurnuo ga niz brdo. I tako mu potpuno upropastio anatomiju. Leonardova očekivanja bila su izneverena, ali ne i očekivanja čitavog jata renesansnih vrana koje je kružilo iznad brda, nadajući se mesu. Ptičji proroci ispadoše pouzdaniji.

Ornitologija bi mogla biti vrlo korisna kad bi svoje znanje o ptičjim navikama pravilno upotrebila. Za istrebljenje gamadi. Ne mogu ni ja sve sam.

A radio sam sve što sam mogao da im zagorčam život. Pa i da im ga uzmem. Deci je uvek lakše – jer čak i ubijanje može da izgleda kao igra. Sećam se kako sam jednu vezao za kanap – a onda i za ringišpil. Nije mala stvar kad luna park stigne u grad, pernata nakaza se celi dan vrtela besplatno. U dužim pauzama, kad nije bilo dovoljno dece da bi se ringišpil pokrenuo, skidao sam je sa njega i vitlao rukom. Leti, kad toliko voliš! Nije čudo što ljudi o detinjstvu ispredaju bajke.

Vitlao bih ja ptičurine i sada, u četrdesetoj, i to sa ogromnim zadovoljstvom, ali tako nešto je (to mi kažu i prijatelji i neprijatelji) socijalno neprihvatljivo. Zbog čega onda uopšte odrastamo? Da zaštitimo živinu od pravednog gneva? Da bismo umrli? 

Leonardo je hteo da postane ptica. Genije je bio kreten. Mada je bio dovoljno mudar da pusti drugog da se polomi. Duboko u sebi, ipak je znao: Mona Lizu umem, a leteti – jok. Zato mu one danas đubre spomenik sa visine. Smete li vi da se uneredite na nečiji spomenik? One smeju. I na spomenik i na vašu glavu i na čistu košulju. I ne možete im vratiti. Ako mi ne verujete pokušajte da se olakšate na crvendaća. I, kako vam ide? Ja ih odavde čujem kako likuju. Svaka je ptica rugalica. 

Oduvek volim da plašim golubove po parkovima. Više ne mogu da se, dečački razigrano, zatrčim među njih, ali još uvek mi je dozvoljeno da, onako slučajno, kao da me je napao neki insekt, pravim nagle pokrete – a one uplašeno uzleću, zastaju im kokice u grlu. Dobar osećaj.

Tako je bilo do juče. Od juče ležim u bolnici, onemogućen. I niko mi ne veruje da je u pitanju podlo smišljena osveta:

Znači, šetao si parkom i ugledao autobus.

I potrčao sam da ga stignem.

Dobro, i?

I onda je niotkud doleteo jedan golub i upetljao mi se među noge.

Kako niotkud, taj park je pun golubova.

Ovaj je stigao niotkud. I pikirao je tačno na mene.

Golubovi ne pikiraju. Verovatno se jadničak nije snašao.

Jadničak? On je jadničak? A kako to da je taj jadničak posle atentata mirno odleteo, a ja sam pao i slomio ruku? Ja ležim ovde sa otvorenim prelomom, a on je jadničak?!

Tiše malo, kakav atentat, hoćeš da te pošalju kod psihijatra? Sve je to jedna bizarna slučajnost. 

A to što sam dobio gangrenu?  Ili ću ostati bez ruke ili ću umreti – da i to nije slučajnost?

Dobro, dobro, smiri se. Uzmi jednu narandžu.

Krevet mi je okrenut tako da mogu da gledam kroz prozor, a tamo, na simsu, po ceo dan čuče provokatori i krive kljun na sasvim poseban način. 

Kunem vam se da mi se smeju.