Jedan je Zoran Radmilović

 čuvenu „Korešpodenciju“. Bio je to umetnički samit na vrhu. Igrali su sjajni, veliki glumci, dolazili su nam Borislav Pekić, Borislav Mihajlović Mihiz, Aca Popović. Veselo smo dolazili na probe i upijali… Bata Stojković nam je svako jutro kupovao kifle kod čuvenog Ace pekara. Posle nam je na predstavama naručivao ćevape iz Srpske kafane…

Čini mi se da je rad na toj predstavi meni značio više od studiranja na akademiji. Gledati kako se rađa predstava, kako polako Arsa plovi, gledati Zorana, Batu, Miru Banjac, Peru Kralja, kako svako na svoj način osvaja prostor i ulazi u karakter likova, bilo je zaista dragoceno iskustvo. A potpuno blagosloveno je bilo doživeti, lično doživeti potvrdu da su veliki umetnici jednostavni i otvoreni i prisustvovati vatrometu njihove vrcavosti, ujdurmama, šalama, doskočicama. O tim probama i posle brojnim potovanjima po celoj bivšoj Jugoslaviji, mogla bi se knjiga napisati. Išli smo autobusom, putovanje je trajalo satima, a glumci su se sve vreme „nadmetali“ i putovanje pretvarali u neviđenu sreću i zadovoljstvo.



Zoran je svoju ulogu gradio polako, tačno i precizno, bez onih čuvenih, za glumce tako tipičnih nervoznih ispada. Obožavali smo ga. Uživali smo od trenutka kada uđe u bife, onako kobajagi nakostrešen i namrgođen. Pre nego što bi krenuo u svoju „radmilovićevsku“ paradu, uvek je pravio karakterističan pokret ramenima, pogladio bi brk i samo malo se nasmešio a svi oko njega bi se ućutali znajući da će tog trenutka dobiti poklon. Verbalni. Da li treba reći da je neprohodalim studentima glume svesrdno pomagao.



Na svoj način, uvek zadirkujući, uvek kroz malo uvrnutu šalu, da nam slučajno ne bude neugodno. Jednom mi je posle probe prišao i kaže: „ A ti bi mala da menjaš svet a? Probaj, možda ti i uspe!“ Da li zbog toga što je video kako gledam, da li što je video koliko se mučim, ja sam imala retku privilegiju da mi čuveni Zoran Radmilović jedne večeri posle predstave kaže: „Ovako ćemo! Imaš pravo, ja ti ga dajem (ali nemoj da ga zloupotrebaljavaš, dovoljno je tri, eventualno četiri puta mesečno), kad vidiš da imam predstavu, da dođeš, i vodiš me u Srpsku kafanu. I pitaj šta god hoćeš i koliko hoćeš.“ I ja sam dolazila, vodila sam svog klasića Racu, i Zoran je pričao…



Jedne večeri smo došli, a ispred Ateljea su bila parkirana kola Hitne pomoći. Zokiju je opet pozlilo. Nisam se više usudila da dođem… Danas ostaju anegdote. I nešto malo snimaka. I priče. Ostaju sećanja nas koji smo imali sreću da ga poznajemo. Na jednoj od prvih repriza u starom Ateljeu krenula sam u žensku garderobu, ali mi je šminkerka rekla da su „starije glumice“ rekle da im ne odgovara da ja budem tu, nego neka idem u neku kancelariju na spratu da se presvlačim. Plakala sam, tešio me moj drug Erol Kadić. Dolazi Zoran, pita šta je bilo, ja ćutim, Erol objašnjava.



Zoran uđe u mušku garderobu i uskoro svi glumci, koji su bili unutra, izađoše, a on kaže: “Od danas ćeš dolaziti malo ranije, uđi u mušku garderobu, a svi glumci će ti ispred vrata pevati serenadu, dok se spremaš! I to veče su pevali, jedva dočekavši da učestvuju u njegovim zvrčkama. Nisam dugo ostala u muškoj garderobi, glumice su me pozvale da vratim u žensku.



I dan danas pamtim kako je samo par očiju bio dovoljan da krene kalambur, bajka za koju nikad niko nije znao kako će da se razvija i gde će da završi. Vreme ide. Zoran je umro pre 30 godina. Ali, jedan je Zoki Radmilović.



Željka Bašić Savić

(autorka je nekadašnja glumica Narodnog pozorišta u Beogradu, sada živi u Kelnu)