Један је Зоран Радмиловић

 чувену „Корешподенцију“. Био је то уметнички самит на врху. Играли су сјајни, велики глумци, долазили су нам Борислав Пекић, Борислав Михајловић Михиз, Аца Поповић. Весело смо долазили на пробе и упијали… Бата Стојковић нам је свако јутро куповао кифле код чувеног Аце пекара. После нам је на представама наручивао ћевапе из Српске кафане…

Чини ми се да је рад на тој представи мени значио више од студирања на академији. Гледати како се рађа представа, како полако Арса плови, гледати Зорана, Бату, Миру Бањац, Перу Краља, како свако на свој начин осваја простор и улази у карактер ликова, било је заиста драгоцено искуство. А потпуно благословено је било доживети, лично доживети потврду да су велики уметници једноставни и отворени и присуствовати ватромету њихове врцавости, ујдурмама, шалама, доскочицама. О тим пробама и после бројним потовањима по целој бившој Југославији, могла би се књига написати. Ишли смо аутобусом, путовање је трајало сатима, а глумци су се све време „надметали“ и путовање претварали у невиђену срећу и задовољство.



Зоран је своју улогу градио полако, тачно и прецизно, без оних чувених, за глумце тако типичних нервозних испада. Обожавали смо га. Уживали смо од тренутка када уђе у бифе, онако кобајаги накострешен и намргођен. Пре него што би кренуо у своју „радмиловићевску“ параду, увек је правио карактеристичан покрет раменима, погладио би брк и само мало се насмешио а сви око њега би се ућутали знајући да ће тог тренутка добити поклон. Вербални. Да ли треба рећи да је непроходалим студентима глуме свесрдно помагао.



На свој начин, увек задиркујући, увек кроз мало уврнуту шалу, да нам случајно не буде неугодно. Једном ми је после пробе пришао и каже: „ А ти би мала да мењаш свет а? Пробај, можда ти и успе!“ Да ли због тога што је видео како гледам, да ли што је видео колико се мучим, ја сам имала ретку привилегију да ми чувени Зоран Радмиловић једне вечери после представе каже: „Овако ћемо! Имаш право, ја ти га дајем (али немој да га злоупотребаљаваш, довољно је три, евентуално четири пута месечно), кад видиш да имам представу, да дођеш, и водиш ме у Српску кафану. И питај шта год хоћеш и колико хоћеш.“ И ја сам долазила, водила сам свог класића Рацу, и Зоран је причао…



Једне вечери смо дошли, а испред Атељеа су била паркирана кола Хитне помоћи. Зокију је опет позлило. Нисам се више усудила да дођем… Данас остају анегдоте. И нешто мало снимака. И приче. Остају сећања нас који смо имали срећу да га познајемо. На једној од првих реприза у старом Атељеу кренула сам у женску гардеробу, али ми је шминкерка рекла да су „старије глумице“ рекле да им не одговара да ја будем ту, него нека идем у неку канцеларију на спрату да се пресвлачим. Плакала сам, тешио ме мој друг Ерол Кадић. Долази Зоран, пита шта је било, ја ћутим, Ерол објашњава.



Зоран уђе у мушку гардеробу и ускоро сви глумци, који су били унутра, изађоше, а он каже: “Од данас ћеш долазити мало раније, уђи у мушку гардеробу, а сви глумци ће ти испред врата певати серенаду, док се спремаш! И то вече су певали, једва дочекавши да учествују у његовим зврчкама. Нисам дуго остала у мушкој гардероби, глумице су ме позвале да вратим у женску.



И дан данас памтим како је само пар очију био довољан да крене каламбур, бајка за коју никад нико није знао како ће да се развија и где ће да заврши. Време иде. Зоран је умро пре 30 година. Али, један је Зоки Радмиловић.



Жељка Башић Савић

(ауторка је некадашња глумица Народног позоришта у Београду, сада живи у Келну)