I opera mora da se menja

– put ka sreći leži u savladavanju teškoća i iskušenja. Sreća ne dolazi sama od sebe nego se postiže radom, vernošću, strpljenjem, verom u dobro koje pre ili kasnije uvek pobedi. Tako će biti i u ovoj bajci... reči su dirigenta Mikice Jevtića, pod čijom je upravom sinoć u Srpskom narodnom pozorištu premijerno izvedena „Čarobna frula” Volfganga Amadeusa Mocarta, jedno od najlepših dela svetske operske literature, ovog puta delimično skraćeno i prilagođeno najmlađoj publici... 

– Obezbedili smo prava za verziju koja je izvođena u Operi u Cirihu. U njoj su koncentrisane najpopularnije arije i numere iz “Čarobne frule”, pri čemu narator vodi publiku kroz pojedine slike i tako omogućuje da u sat vremena sažmemo većinu onoga što je Mocart želeo da nam ispriča, a da to ipak bude i jasno i pitko – pojašnjava maestro Jevtić. – Jako bih se radovao kada bismo još neke operske naslove uspeli da na ovaj način sažmemo i prilagodimo ih deci, jer oni su naša buduća publika koju je važno postepeno uvoditi u svet opere i umetničke muzike uopšte.

Razgovor smo nastavili o tome da li se može dogoditi da operske predstave na srpskim scenama, ne iz umetničkih razloga kao u slučaju “Čarobne frule”, nego prosto finansijskih, uskoro počnu da bivaju sve svedenije dok na kraju ne nestanu...

– Činjenica je da je sve manje novca uopšte za pozorište, pa tako i za operu. Mada, i ranije je malo ko imao sluha i trudio se da puno izdvaja za kulturu, ona je uvek bila među poslednjim rupama na frulici. Ali i pored svega toga opera će sigurno opstati. Jednostavno, ne može se dogoditi da takva vrsta muzike nestane. S druge strane, sve se menja pa se i opera mora menjati. Ne u smislu promene muzičkog teksta, ali režija, scenografija, kostimi, svetlo... nužno moraju ići u korak s vremenom.

Jedna od takvih novih, drugačijih postavki je i Orfova „Karmina burana” u režiji Sonje Vukićević, prvo delo kojim je maestro Jevtić dirigovao po dolasku u SNP...

– Tu scensku kantatu je novosadska publika jako dobro prihvatila, što se vidi i po činjenici da je sala na svakom izvođenju puna. Naravno, u pojedinim predstavama gde su rediteljske zamisli veoma zahtevne zna da bude problem sinhronizovati muziku sa pevanjem i pokretom. Ali prošlo je vreme kada su pevači gledali više u dirigenta nego u partnera na sceni, jer i to je negde publiku počelo da udaljuje od opere. Naprosto, nikom nije zanimljivo da gleda navodno strastan ljubavni duet u kome strasti nema ni u tragovima. Pri tome, moramo biti svesni i činjenice da je u svetu danas „tržište” pevača veoma veliko i konkurentno. I ako jedan pevač ne može da ispuni zahteve produkcije, iza njega u redu stoji još stotina.

Pitao sam maestra Jevtića da li je bilo otpora kod solista Opere i Orkestra tokom pripreme Gala koncerta „Kada je opera srela film”, na kojem su početkom godine pod njegovom upravom izvodili neke od najpoznatijih tema iz sveta sedme umetnosti...

– Kada sam nekoliko meseci ranije došao na ideju da se izađe sa takvim programom, priznajem da sam se plašio otpora na koji bi mogla da naiđe sama ideja. Otpor u smislu ocena da je to „neozbiljno”, „kič”, „van repertoarske politike kuće” i slično. Međutim, vremenom, kako se koncert približavao, svi su shvatili da to i nije tako loše. Tim pre što ovakav program zaista nimalo ne umanjuje umetnički značaj Opere SNP – uostalom, mnogi svetski i pevači i orkestri su radili nešto slično, od Pavarotija do Njujorške filharmonije... Čak sam uveren u to da koncert „Kada je opera srela film” predstavlja i dobar korak u popularizaciji svega onog što radimo, jer možda će neko ko je slušao kako izvodimo „What a Wonderful World” ili „Beautiful Maria Of My Soul” doći i na neku našu operu ili operetu.

Iako je kao stalni dirigent profesionalno vezan za Operu i Balet Srpskog narodnog pozorišta, Mikica Jović je veoma uspešno sarađivao i sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom...

– Kada je reč o samoj pripremi partiture opere, baleta ili simfonije, ona se iz mog ugla u osnovi ne razlikuje. Međutim, tokom rada na operskim i baletskim predstavama prolazim kroz mnogo veći ciklus proba, jer pored orkestra tu su i pevači, hor, reditelj, baletski igrači, koreograf... S druge strane, ni rad sa simfonijskim orkestrom nije ništa manje ozbiljan, naprotiv, ali je činjenica da se jedan koncert ipak spremi za svega nekoliko proba. U svakom slučaju, mislim da je jednom dirigentu potrebno da, naravno ukoliko je to moguće, na svom repertoaru ima sve klasične muzičke žanrove, baš kao što bi bilo dobro i kada bi, recimo, orkestar SNP-a povremeno svirao simfonijsku muziku. Jer, to svakako pomaže da se umetnički i profesionalno raste.

Miroslav Stajić

Iskorak sa „2K ”

Kroz saradnju sa ansamblom „2K ”, koji izvodi dela Klausa Langa, Enoa Popea, Hozea Marije Sančez-Verdua, Slobodana Kajkuta, Ljubomira Nikolića... maestro Jevtić pokazuje i afinitet prema savremenoj muzici: „Jako volim savremenu muziku, mada na mojoj poziciji i u današnje vreme teško mogu da je izvodim, jer je repertoar kojim se uglavnom bavim sasvim drugačiji. Stoga je saradnja sa 2K iskorak u nešto sasvim drugačije i predstavlja veoma lepo iskustvo”.

Obeležavanje Mocartovog jubileja

Srpsko narodno pozorište se „Čarobnom frulom” priključuje obeležavanju 225. godišnjice smrti Volfganga Amadeusa Mocarta. Za početak sledeće sezone u planu je i Gala koncet, na kojem će biti izvođena neka od najpoznatijih uvertira i arija iz Mocartovih opera...