TRADICIJA NEOAVANGARDE NA FESTIVALU HOMLEND U KELEBIJI: U kraljevstvu šume

Katja Legin je koreografkinja iz Slovenije, a Radionica „Šlager“ samo je jedna od nekolicine koja ovih dana predstavlja dnevni program Festivala „Homlend“ Pozorišnog udruženja „Letnji bioskop“ u Kelebiji, posvećen studentima glume, glumcima, plesačima, ali i drugim umetnicima, pa i onima koji imaju umetničke sklonosti. U večernjem delu programa koji je namenjen i široj publici, predstavljaju se radovi prijatelja i poznanika Festivala, bez finansijske nadoknade, jer je ovo izdanje u potpunosti bez finansijske podrške i održava se isključivo zahvaljujući entuzijazmu, dobroj volji i potrebi da se vrati nešto u krug u kojem se nešto nekad i dobilo. A kad je reč o „Letnjem bioskopu“, taj krug je počeo 1986. u Subotici, kada su Deneš Debrei i Ištvan Lalić počeli da okupljaju mlade i pokazaće se veoma perspektivne umetnike među kojima je tada bio Andraš Urban, Đula Francia, Henrijeta Varga…

- Ideja o „Letnjem bioskopu“ nastala je jedne godine u Kotoru, na Ju festu ili Šekspir festu, ne sećam se više – vraća se Debrei kroz vreme, koje je i tema prvog izdanja „Letnjeg bioskopa“ pod nazivom „Homlend“ (Domovina). – Iznad Kotora je na brdu bilo nešto belo, kao platno. Nije moglo ni da se dođe do gore, a mi smo se šalili da to mora da je letnji bioskop. U tom letnjem bioskopu možeš da napraviš svoje projekcije, kakve god hoćeš. Uz priču o Šandoru Lifki u Subotici, njegovim filmovima, nastao je i naziv našeg udruženja.

A baš sinoć, učesnici i publika mogli su da vide jedan (ne)stvarni film, u okviru ekskluzivne projekcije 16 godina snimanog „Kralja šume“ Sabolča Tolnaija. Kao što naslov sugeriše, reč je o ekranizaciji novele Slobodana Tišme, iako je publika Festivala „Homlend“ gledala još uvek sirovu i nemontiranu, radnu verziju nazvanu „Film opera“. U njoj, svet opere je nešto poput glavnog junaka, kojeg igra upravo Deneš Debrei. On je Tišmin Kralj šume, koji preko dana živi prozaičan, asocijalan život, dok noćima luta kroz obližnju šumu i peva operske arije. U tim šetnjama, često mu se priviđa svet iz Mocartovog „Don Đovanija“ i Gunoovog „Fausta“.

I na osnovu radne verzije filma, može se reći da je Sabolč Tolnai verno dočarao atmosferu Tišminog pomalo mračnog, a pomalo i parodičnog dela o čoveku koji nema volje niti snage za realan život. U njegovoj fantaziji, svet opere je jedini vredan življenja, vredan ljubavi, pa i umiranja.

Deneš Debrei je tumačeći Kralja šume uspeo da ispuni sve kadrove samo i poptuno svojim fizičkim prisustvom, pokretom, gestom i izrazom lica koje odaje čoveka duboko zaronjenog u unutrašnje iskustvo. Debrei je to uradio do te mere dobro, u saradnji sa Tolnaijevom pođednako živom, gotovo dokumentarističkom kamerom, da su scene kada on iz svog stana i prozaičnog okruženja (z)grada prelazi u onostrano, svet šume i svet opere, delovalo gotovo prirodno, iako su bile nadrealistički stilizovane.

Osim na telu i telesnom izrazu glumca, scene su bile akcentovane i krupnim prikazima njegovog lica, psihološkom prikazu čoveka koji u savremenom društvu odumire kao biće emocija. Pod navalom vesti, u film prodiru i drugi aspekti nove evropske realnosti u vidu poslednjih talasa migranata iz Azije, koji samom kraju daju poseban socijalni ton, možda ne i do kraja pripadan osnovnom težištu dramaturške potke.

Zanimljivo, veče je proteklo u znaku još jednog Tolnaija, Sabolčevog oca, Ota. Na njegovu poeziju, glumac Gabor Mesaroš izveo je recital u pratnji Davida Suča na kontrabasu i još jednom, nakon predstava Andraša Urbana u Pozorištu „Deže Kostolanji“, pokazao koliko je poezija Ota Tolnaija muzikalna, a može da bude i slikovita, pa i komična, dramatična.

Za mene, utisak ovog dela večeri bio je to što Tolnai peva pesme kao romane, od tradicije neoavangarde naovamo, već pola veka, a da smo i nedavno u književnoj stvarnosti imali raspravu o validaciji poezije Milene Marković kao prozne forme. Doduše, na mejnstrim sceni, dok je „Letnji bioskop“ ipak scena na kojoj svako može da projektuje svoj film.

Tekst i foto: Igor Burić