SVETOZAR CVETKOVIĆ Iz devedesetih još uvek nosim ukus benzina

U međuvremenu, Velja, kojeg tumači Cvetković, pomoći će svom sinu koji će, osim traganja za novim misterijama po Srbiji, koje će se naći u beležnici, pokušati da otkrije i tajnu istraživanja američkih naučnika na Rtnju, što će ih sve zajedno ponovo dovesti u nove dimenzije i mistične događaje. Kako je glumac najavio, druga sezona biće ponovno prodiranje u nešto što kod nas na malim ekranima nije tretirano, a to je naučna fantastika u odnosu na okruženje u kojem živimo, ali Srbiju i njene lepote.

– Mi smo prezadovoljni onim što smo postigli prvom sezonom. Nisam mislio da će naši zahtevi i ambicije biti tako veliki. Publiku u drugoj sezoni očekuje bitna razlika u tome šta se dešavalo u prvoj i kako se ta priča razvija sada u nastavku i sa estetske, ali i sa glumačke strane. Bila je velika smelost na početku upustiti se u ovako nešto, a još je veća hrabrost razviti to na ovakav način – rekao je glumac Svetozar Cvetković najavljujući novu sezonu serije „Beležnica profesora Miškovića”.

Dok gledaoci budu pratili nove epizode ove hit-serije, Cvetković uveliko snima nove epizode „Radio Mileve”, ali i priprema se za snimanje čuvene „Crne svadbe”, čija će druga sezona početi da se snima već na proleće. Kako nam je eksluzivno otkrio, raduje se što je deo druge sezone, ali detalje radnje nije smeo da nam otkriva. Cvetkovića smo na televiziji Superstar TV do prošlog vikenda gledali i u seriji „Pad”, snimljenoj po motivima knjige Žarka Lauševića „Godina prođe, dan nikad”, za koju je u intervjuu za naš list rekao da ga je privukla jer opisuje događaj iz istorije našeg naroda, ali i njegove i istorije jednog od njegovih dobrih prijatelja, koji je podigao stepen njegove lične odgovornosti učešća u projektu koji govori o onome što se desilo i čiji je svedok i sam bio.

– Ja sam bio tu, udaljen nekoliko kilometara. Smatram da je to nešto što me vezuje za ovu seriju. Neminovno je da će, ko god je gledao ili će gledati kasnije, upoređivati seriju sa nečim što je autentični događaj, sa nečim što je pisac napisao odnosno doživeo, odnosno sa Žarkom Lauševićem. To je neminovno i to ne može da se izbegne koliko god Milan Marić ne izgledao kao Laušević. Ono što je zanimljivo je kako će mlađa generacija gledati, koja ne zna mnogo o tom događaju i prvi put saznati nešto o tome – rekao je za naš list glumac Svetozar Cvetković.

Šta vam je vaš prijatelj Žarko rekao kada je pogledao „Pad”?

– Nije da ne smem da vam kažem šta je rekao, ali nije u redu. Njegov odnos može i mora da bude potpuno drugačiji i specifičan u odnosu na naš. Ne znam koliko čovek može da očekuje nešto posle svega što mu se u životu desilo. To su suviše bolna očekivanja. Ono što je bitno je da je on iz tog celog galimatijasa, u kome je proživeo svoje najbolje godine života, ostavio pisani trag i što će ova serija biti trag u slici.

Da li je ono što je prikazano u seriji „Pad”, s obzirom na to da ste i sami svedok, verno dočaralo sliku datašnjeg društva na ovim prostorima devedesetih i čoveka koji se našao u jednoj nezavidnoj situaciji?

– Iz tog vremena nosim ukus benzina u ustima. To danas izgleda potpuno nezamislivo, ali je bilo krajnje realno. Taj ukus benzina u ustima se meša sa eksplozijom automobila i atentata koji se dogodio jednom čoveku ispred hotela „Avala”, upravo nekoliko dana pre nego što će se desiti događaj koji se opisuje u ovoj seriji. Sa jedne strane ukus benzina, a sa druge jedan užasan miris izgorelog ljudskog mesa koje pada po vašoj terasi u hotelu „Avala” u Budvi, uz vrelinu jedne noći u kojoj se dešava tragična sudbina mog prijatelja je nešto što je mnogo gore nego ono što je danas. Ali i dalje taj ukus ne mogu da zaboravim, kao ni taj događaj jer je on bitno promenio ne samo živote mog prijatelja, već i živote mnogih ljudi uključujući i moj.

Budući da nas niko ne uči kako da ustanemo kada padnemo. Jesmo li mi, kao narod na ovim prostorima, koji je ispovređivan raznim stvarima, uspeli da ustanemo nakon pada koji nam se desio devedesetih i nastavimo sa životima?

– Generalno, jesmo, ali je pitanje kako i sa kakvim posledicima. Kada vam se desi neka povreda u toku života nekako nastavite da živite i pokušavate da to da prevaziđete. Mi, tako, kao narod pokušavamo da guramo dalje, ali vučemo sve to što vučemo iz prošlosti, na svojim leđima. Preko generacija koje su tada živele, kao što je moja, do onih mlađih, koji su se tek tada možda rodili.

Da li nas radnja ove serije upozorava na to da nam se istorija uvek ponavlja i vraćaju rane koje smo preležali?

– Ne znam, to što nam se vraća ja zovem povredama tog vremena i odnosa. Prošlo je 30 godina, svašta se izdešavalo u svetu, a kod nas malo toga. Nismo mi mnogo odmakli od tog sveta, koji je nama već mnogo odmakao. To se neminovno reflektuje na lične sudbine.

Mislite li da su gledaoci bili u ulozi sudije ili su se saosećali sa likom Ivana Maslaća koji se bori sa svojim strahovima i savešću nakon ubistva koje je počinio?

– To je veliko pitanje kako će gledalac da uspostavi odnos prema tome. Mislim da je ono što je lepo i bitno da taj odnos da presuđuje nije ni reditelj imao kao autor, već samo da stavi na tapet nešto što je jedan tragični događaj i da onda ljudi prema tome zapravo donose neki svoj sud.

Jesu li ljudi na ovim prostorima skloni osuđivanju?

– Skloni su ekstremima. Ne mogu da uspostave neki odnos koji pokazuje i pruža ruku razumevanja, već su u stanju da kažu da li je nešto crno ili belo.

Vladimir Bijelić

foto: Vanja Fifa