СВЕТОЗАР ЦВЕТКОВИЋ Из деведесетих још увек носим укус бензина

У међувремену, Веља, којег тумачи Цветковић, помоћи ће свом сину који ће, осим трагања за новим мистеријама по Србији, које ће се наћи у бележници, покушати да открије и тајну истраживања америчких научника на Ртњу, што ће их све заједно поново довести у нове димензије и мистичне догађаје. Како је глумац најавио, друга сезона биће поновно продирање у нешто што код нас на малим екранима није третирано, а то је научна фантастика у односу на окружење у којем живимо, али Србију и њене лепоте.

– Ми смо презадовољни оним што смо постигли првом сезоном. Нисам мислио да ће наши захтеви и амбиције бити тако велики. Публику у другој сезони очекује битна разлика у томе шта се дешавало у првој и како се та прича развија сада у наставку и са естетске, али и са глумачке стране. Била је велика смелост на почетку упустити се у овако нешто, а још је већа храброст развити то на овакав начин – рекао је глумац Светозар Цветковић најављујући нову сезону серије „Бележница професора Мишковића”.

Док гледаоци буду пратили нове епизоде ове хит-серије, Цветковић увелико снима нове епизоде „Радио Милеве”, али и припрема се за снимање чувене „Црне свадбе”, чија ће друга сезона почети да се снима већ на пролеће. Како нам је екслузивно открио, радује се што је део друге сезоне, али детаље радње није смео да нам открива. Цветковића смо на телевизији Суперстар ТВ до прошлог викенда гледали и у серији „Пад”, снимљеној по мотивима књиге Жарка Лаушевића „Година прође, дан никад”, за коју је у интервјуу за наш лист рекао да га је привукла јер описује догађај из историје нашег народа, али и његове и историје једног од његових добрих пријатеља, који је подигао степен његове личне одговорности учешћа у пројекту који говори о ономе што се десило и чији је сведок и сам био.

– Ја сам био ту, удаљен неколико километара. Сматрам да је то нешто што ме везује за ову серију. Неминовно је да ће, ко год је гледао или ће гледати касније, упоређивати серију са нечим што је аутентични догађај, са нечим што је писац написао односно доживео, односно са Жарком Лаушевићем. То је неминовно и то не може да се избегне колико год Милан Марић не изгледао као Лаушевић. Оно што је занимљиво је како ће млађа генерација гледати, која не зна много о том догађају и први пут сазнати нешто о томе – рекао је за наш лист глумац Светозар Цветковић.

Шта вам је ваш пријатељ Жарко рекао када је погледао „Пад”?

– Није да не смем да вам кажем шта је рекао, али није у реду. Његов однос може и мора да буде потпуно другачији и специфичан у односу на наш. Не знам колико човек може да очекује нешто после свега што му се у животу десило. То су сувише болна очекивања. Оно што је битно је да је он из тог целог галиматијаса, у коме је проживео своје најбоље године живота, оставио писани траг и што ће ова серија бити траг у слици.

Да ли је оно што је приказано у серији „Пад”, с обзиром на то да сте и сами сведок, верно дочарало слику даташњег друштва на овим просторима деведесетих и човека који се нашао у једној незавидној ситуацији?

– Из тог времена носим укус бензина у устима. То данас изгледа потпуно незамисливо, али је било крајње реално. Тај укус бензина у устима се меша са експлозијом аутомобила и атентата који се догодио једном човеку испред хотела „Авала”, управо неколико дана пре него што ће се десити догађај који се описује у овој серији. Са једне стране укус бензина, а са друге један ужасан мирис изгорелог људског меса које пада по вашој тераси у хотелу „Авала” у Будви, уз врелину једне ноћи у којој се дешава трагична судбина мог пријатеља је нешто што је много горе него оно што је данас. Али и даље тај укус не могу да заборавим, као ни тај догађај јер је он битно променио не само животе мог пријатеља, већ и животе многих људи укључујући и мој.

Будући да нас нико не учи како да устанемо када паднемо. Јесмо ли ми, као народ на овим просторима, који је исповређиван разним стварима, успели да устанемо након пада који нам се десио деведесетих и наставимо са животима?

– Генерално, јесмо, али је питање како и са каквим последицима. Када вам се деси нека повреда у току живота некако наставите да живите и покушавате да то да превазиђете. Ми, тако, као народ покушавамо да гурамо даље, али вучемо све то што вучемо из прошлости, на својим леђима. Преко генерација које су тада живеле, као што је моја, до оних млађих, који су се тек тада можда родили.

Да ли нас радња ове серије упозорава на то да нам се историја увек понавља и враћају ране које смо прележали?

– Не знам, то што нам се враћа ја зовем повредама тог времена и односа. Прошло је 30 година, свашта се издешавало у свету, а код нас мало тога. Нисмо ми много одмакли од тог света, који је нама већ много одмакао. То се неминовно рефлектује на личне судбине.

Мислите ли да су гледаоци били у улози судије или су се саосећали са ликом Ивана Маслаћа који се бори са својим страховима и савешћу након убиства које је починио?

– То је велико питање како ће гледалац да успостави однос према томе. Мислим да је оно што је лепо и битно да тај однос да пресуђује није ни редитељ имао као аутор, већ само да стави на тапет нешто што је један трагични догађај и да онда људи према томе заправо доносе неки свој суд.

Јесу ли људи на овим просторима склони осуђивању?

– Склони су екстремима. Не могу да успоставе неки однос који показује и пружа руку разумевања, већ су у стању да кажу да ли је нешто црно или бело.

Владимир Бијелић

фото: Вања Фифа