PAVLE VUČKOVIĆ, reditelj: Žanr je sredstvo, a ne cilj

Naprotiv. Tek ovog proleća, dakle posle punih osam godina, pred publiku je izašao njegov drugi dugometražni igrani film. Komedija „Zaštita pre svega” zatvorila je, naime, ovogodišnju filmsku smotru na Paliću, a onda krenula i na dugo festivalsko putešestvije diljem regiona, od Sopota do sinoć završenog Dunav film festa u Smederevu. Nije Pavle Vučković, naravno, sve te godine bio besposlen, režirao je nekoliko televizijskih serija, mnoštvo reklama i spotova, a u međuvremenu je njegov projekat za triler „Mraz” uvršten 2020. među odabranih 16 na platformi „Atelje”, koja je sastavni deo festivala u Kanu a cilj joj je da učesnicima obezbedi pristup međunarodnim koprodukcijama...

–  Od „Paname” sam se zapravo trudio na prepoznam šta je to što može da prođe na raznim konkursima – pojašnjava mladi reditelj uz osmeh. – Napisao sam nekoliko scenarija, jedan komercijalni, pa umetnički, onda još jedan arthaus... Sa svim tim scenarijima smo se pokušavali pred raznim fondovima, i domaćim i stranim, i tek je „Mraz” naišao na zeleno svetlo. Paradoksalno, to je i najskuplji projekat, zahtevan i za neku američku produkciju, pa se, logično, finansiranje odužilo, ali bi snimanje najzad trebalo da počne sad u septembru. U svakom slučaju, pretpostavljam da bi verovatno sve bilo drugačije da je kod nas i sistem finansiranja drugačiji. Recimo, čuo sam od kolega iz Londona da ti je tamo, ako imaš nagrađen čak i kratki film na nekom od prestižnih festivala, mnogo lakše da kasnije upadneš u industriju. U tom smislu meni, recimo, „Beži, zeko, beži”, koji je 2003. dobio Gran pri u Kanu, nije puno pomogao, baš kao ni 2007. uspeh takođe kratkog „Minusa”, ni još kasnije „Paname”. Jednostavno, niko me iz filmske industrije nije zvao da nešto radim kao što su me, s druge strane, zvali za televizijske serije. A opet nisam naučio kako da se u postojećem sistemu finansiranja lakše izborim za vlastiti projekat.

 Šta biste to u svom pristupu menjali, da ste u prilici da se vratite u vreme odmah posle uspeha „Paname”? 

– Pa ne mogu da kažem da mi „Panama” ipak nije dala određeni vetar u leđa, ali se on pre svega odnosio na nefilmske angažmane, poput reklama. Što se filma tiče, pre se radilo o povetarcu, ali ni njega očigledno nisam znao da iskoristim. Ali učim i dalje pa ću valjda znati kako da uhvatim zalet posle „Mraza” i brže dođem do novog filma (smeh). U svakom slučaju, prema vlastitom dosadašnjem iskustvu, nikada ne bih mladom kolegi savetovao da mu debitantski film bude koprodukcija. Možda tek drugi, i to samo sa zemljama iz regiona, i tek onda da sa trećim cilja međunarodne fondove. A opet, sve se brzo menja, pa i način kako se dolazi do sredstava, tako da je pitanje do kad će ovakav moj savet biti relevantan. Upliv striming platformi u filmsku industriju je, na primer, postao neuporediv čak u odnosu na vreme kada sam snimao „Panamu”. Moram da podsetim na Adria „First Draft“ konkurs od pre nekoliko godina, u okviru kojeg je za HBO snimljena prva serija na ovim prostorima - „Uspeh” Marjana Alčevskog koju je režirao Denis Tanović. Kasnije će čak doći do ekspanzije tog internacionalnog koncepta, s tim da je ono što mene plaši kod striming platformi svojevrsno uniformisanje sadržaja, a u nekim slučajevima i „štanc produkcija”. Ali nesporno je da je s te strane prostor za finansiranje projekata sve veći.

 Čekajući početak snimanja „Mraza”, završili ste komediju „Zaštita pre svega”. I, baš kao i u slučaju „Paname”, koja je puno značila tada mladim glumcima kao što su Slaven Došlo, Jovana Stojiljković, Jelisaveta Orašanin... ovde su takođe u prvom planu snage koje još nisu etablirane u srpskoj kinematografiji - Marta Bogosavljević, Simonida Mandić, Strahinja Blažić i Aleksandar Ristoski?

– Nisam ciljano išao na to da sad mi promovišemo neka relativno nova imena, već su glavni junaci morali da budu baš mladi glumci. I kasting je presudio. Uopšte nije bilo bitno da li su poznati, nepoznati. Suština je bila u tome da njima leži poverena uloga, kao i da se razvije prava hemija između sestara, koje su u prvom planu. Prijavilo se na kasting niz odličnih glumica, ali naprosto nisu međusobno funkcionisale. Slična je situacija bila i sa glumcima. Moram priznati i to da mi je scenarista Ivan Zeković, budući da je i sam glumac, puno pomogao oko kastinga, te sam dosta naučio i o tom delu posla

 Filmska priča u „Zaštiti” u fokusu ima dva mlada para koji pokušavaju da započnu intimnu vezu - u vreme korone. Dakle, komedija je to o vremenu koje bismo rado da zaboravimo?

– To i jeste bila najveća dilema, jer znamo koliko je patnje ta korona donela brojnim porodicama, i ne možeš s tim da se sprdaš. Uostalom,  i ja sam dva puta preležao kovid, pri čemu onaj produženi baš u vreme kada je trebalo da počne montaža filma, da sam se jedva odvukao do Doma zdravlja. Ali ideja filma je da život mora da pobedi strah. Imali smo mi i ranije raznih presija, ali ova je nekako bila najgora, dobrim delom i zbog obilja informacija i dezinformacija, kojima smo bili okruženi. Tako smo i došli do toga da komični elementi filma dolaze iz pokušaja mladih ljudi da pošto-poto obesmisle taj sveprisutni strah,. Stoga smo gledali da se i naš film kreće unutar tih koordinata, dakle da ne ismevamo situaciju u kojoj smo se svi našli, jer ona uopšte nije bila naivna, već da potenciramo one aspekte koji, realno, mogu biti duhoviti.

 Da li se kao autor bolje osećate u jasno profilisanom žanru ili u projektima koji su mešavna, kakav će biti i „Mraz”, koji je spoj trilera, fantastike...

– Uopšte to ne definišem na taj način. Recimo, kada me je Zeković zvao i ponudio „Zaštitu”, nisam razmišljao o komediji po principu „Golog pištolja”, već su me tokom čitanja scenarija situacije i dijalozi iskreno nasmejali i dok sam snimao film želeo sam da oni i god gledalaca izazovu isti efekat. Meni je najvažnije da svaki kadar nosi određenu emociju, pri čemu se podrazumeva da u razgovoru sa saradnicima - kostimografom, scenografom... određujemo njen ton. Sve je stvar osećaja. Žanr mi je u tom smislu sredstvo a ne cilj. Uostalom, današnja kinematografija, ako govorimo o onoj ozbiljnoj, ne trpi jednodimenzionalna ostvarenja. Tako u „Mrazu” , iako je on u osnovi triler-bajka, postoje i elementi horora. U svakom slučaju, voleo bih da „Mraz” na kraju bude komrecijalno uspešan arthaus film – a to je, naravno, najteže (smeh).   

            M. Stajić