ПАВЛЕ ВУЧКОВИЋ, редитељ: Жанр је средство, а не циљ

Напротив. Тек овог пролећа, дакле после пуних осам година, пред публику је изашао његов други дугометражни играни филм. Комедија „Заштита пре свега” затворила је, наиме, овогодишњу филмску смотру на Палићу, а онда кренула и на дуго фестивалско путешествије диљем региона, од Сопота до синоћ завршеног Дунав филм феста у Смедереву. Није Павле Вучковић, наравно, све те године био беспослен, режирао је неколико телевизијских серија, мноштво реклама и спотова, а у међувремену је његов пројекат за трилер „Мраз” уврштен 2020. међу одабраних 16 на платформи „Атеље”, која је саставни део фестивала у Кану а циљ јој је да учесницима обезбеди приступ међународним копродукцијама...

–  Од „Панаме” сам се заправо трудио на препознам шта је то што може да прође на разним конкурсима – појашњава млади редитељ уз осмех. – Написао сам неколико сценарија, један комерцијални, па уметнички, онда још један arthaus... Са свим тим сценаријима смо се покушавали пред разним фондовима, и домаћим и страним, и тек је „Мраз” наишао на зелено светло. Парадоксално, то је и најскупљи пројекат, захтеван и за неку америчку продукцију, па се, логично, финансирање одужило, али би снимање најзад требало да почне сад у септембру. У сваком случају, претпостављам да би вероватно све било другачије да је код нас и систем финансирања другачији. Рецимо, чуо сам од колега из Лондона да ти је тамо, ако имаш награђен чак и кратки филм на неком од престижних фестивала, много лакше да касније упаднеш у индустрију. У том смислу мени, рецимо, „Бежи, зеко, бежи”, који је 2003. добио Гран при у Кану, није пуно помогао, баш као ни 2007. успех такође кратког „Минуса”, ни још касније „Панаме”. Једноставно, нико ме из филмске индустрије није звао да нешто радим као што су ме, с друге стране, звали за телевизијске серије. А опет нисам научио како да се у постојећем систему финансирања лакше изборим за властити пројекат.

 Шта бисте то у свом приступу мењали, да сте у прилици да се вратите у време одмах после успеха „Панаме”? 

– Па не могу да кажем да ми „Панама” ипак није дала одређени ветар у леђа, али се он пре свега односио на нефилмске ангажмане, попут реклама. Што се филма тиче, пре се радило о поветарцу, али ни њега очигледно нисам знао да искористим. Али учим и даље па ћу ваљда знати како да ухватим залет после „Мраза” и брже дођем до новог филма (смех). У сваком случају, према властитом досадашњем искуству, никада не бих младом колеги саветовао да му дебитантски филм буде копродукција. Можда тек други, и то само са земљама из региона, и тек онда да са трећим циља међународне фондове. А опет, све се брзо мења, па и начин како се долази до средстава, тако да је питање до кад ће овакав мој савет бити релевантан. Уплив стриминг платформи у филмску индустрију је, на пример, постао неупоредив чак у односу на време када сам снимао „Панаму”. Морам да подсетим на Адриа „Фирст Драфт“ конкурс од пре неколико година, у оквиру којег је за ХБО снимљена прва серија на овим просторима - „Успех” Марјана Алчевског коју је режирао Денис Тановић. Касније ће чак доћи до експанзије тог интернационалног концепта, с тим да је оно што мене плаши код стриминг платформи својеврсно униформисање садржаја, а у неким случајевима и „штанц продукција”. Али неспорно је да је с те стране простор за финансирање пројеката све већи.

 Чекајући почетак снимања „Мраза”, завршили сте комедију „Заштита пре свега”. И, баш као и у случају „Панаме”, која је пуно значила тада младим глумцима као што су Славен Дошло, Јована Стојиљковић, Јелисавета Орашанин... овде су такође у првом плану снаге које још нису етаблиране у српској кинематографији - Марта Богосављевић, Симонида Мандић, Страхиња Блажић и Александар Ристоски?

– Нисам циљано ишао на то да сад ми промовишемо нека релативно нова имена, већ су главни јунаци морали да буду баш млади глумци. И кастинг је пресудио. Уопште није било битно да ли су познати, непознати. Суштина је била у томе да њима лежи поверена улога, као и да се развије права хемија између сестара, које су у првом плану. Пријавило се на кастинг низ одличних глумица, али напросто нису међусобно функционисале. Слична је ситуација била и са глумцима. Морам признати и то да ми је сценариста Иван Зековић, будући да је и сам глумац, пуно помогао око кастинга, те сам доста научио и о том делу посла

 Филмска прича у „Заштити” у фокусу има два млада пара који покушавају да започну интимну везу - у време короне. Дакле, комедија је то о времену које бисмо радо да заборавимо?

– То и јесте била највећа дилема, јер знамо колико је патње та корона донела бројним породицама, и не можеш с тим да се спрдаш. Уосталом,  и ја сам два пута прележао ковид, при чему онај продужени баш у време када је требало да почне монтажа филма, да сам се једва одвукао до Дома здравља. Али идеја филма је да живот мора да победи страх. Имали смо ми и раније разних пресија, али ова је некако била најгора, добрим делом и због обиља информација и дезинформација, којима смо били окружени. Тако смо и дошли до тога да комични елементи филма долазе из покушаја младих људи да пошто-пото обесмисле тај свеприсутни страх,. Стога смо гледали да се и наш филм креће унутар тих координата, дакле да не исмевамо ситуацију у којој смо се сви нашли, јер она уопште није била наивна, већ да потенцирамо оне аспекте који, реално, могу бити духовити.

 Да ли се као аутор боље осећате у јасно профилисаном жанру или у пројектима који су мешавна, какав ће бити и „Мраз”, који је спој трилера, фантастике...

– Уопште то не дефинишем на тај начин. Рецимо, када ме је Зековић звао и понудио „Заштиту”, нисам размишљао о комедији по принципу „Голог пиштоља”, већ су ме током читања сценарија ситуације и дијалози искрено насмејали и док сам снимао филм желео сам да они и год гледалаца изазову исти ефекат. Мени је најважније да сваки кадар носи одређену емоцију, при чему се подразумева да у разговору са сарадницима - костимографом, сценографом... одређујемо њен тон. Све је ствар осећаја. Жанр ми је у том смислу средство а не циљ. Уосталом, данашња кинематографија, ако говоримо о оној озбиљној, не трпи једнодимензионална остварења. Тако у „Мразу” , иако је он у основи трилер-бајка, постоје и елементи хорора. У сваком случају, волео бих да „Мраз” на крају буде комрецијално успешан arthaus филм – а то је, наравно, најтеже (смех).   

            М. Стајић