NEKOME IZGLEDA ODGOVARA DA SE TO POMIRENJE NIKADA NE DESI! Glumica NELA MIHAILOVIĆ nikad iskrenije o RAZDORU NARODA na ovim prostorima
Glumica Nela Mihailović u najnovijem ostvarenju Radoša Bajića „Heroji Halijarda” koje kroz prizmu jedne srpske porodice koja je razapeta između suprotstavljenih ideologija, prati akciju spasavanja američkih i savezničkih pilota tokom 1944. godine, dočarala je lik majke Dušanke Jović.
Kroz njenu porodicu ogledaju se mnoge koje su tih godina doživele sličnu sudbinu, kaže poznata glumica u intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin i dodaje da u ratnim okolnostima majka, koju je odigrala, na svojim leđima nosi veliku muku.
– U jednoj kući braća se zbog različitih ideologija svađaju, rasturi se porodica i tragedija tog trenutka je u tome što je jedan sin na jednoj, drugi na drugoj strani. Zamislite vi tu majku koja razmišlja o tome da li će joj sin na sina pucati jer su na različitim stranama! Ima li veće tragedije? Onda je ogromna odgovornost bila kako se to igra, a igra se sa dubokim i iskrenim emocijama, dokumentarno. Ja sam to pokušala, a, ako sam uspela u tome, uspela sam jer sam imala veliko poverenje u Radoša Bajića. On mi je, samim tim što mi je dao ulogu, ukazao poverenje. Mi se jako dobro poznajemo kao partneri glumački i kao glumica i reditelj. U takvom poverenju pustila sam da me on vodi. On je napisao taj lik na papiru, na meni je bilo da ga oživim. Onda smo tako zajednički vrlo tanano vodili ulogu i neko mi je rekao, što i jeste istina - u Dušanki se ogleda svaka srpska majka. Ne samo tog doba, nego svaka majka odvajkada – priča na početku intervjua za naš list glumica Nela Mihailović.
Radoš nam je u intervjuu rekao da mu je želja bila da kosti naših predaka prestanu da ratuju u grobovima. Mislite li da ovaj film zaista ima tu snagu?
– Apsolutno. Komentarisali smo koliko je poučan danas, u svemu o ovome što nam se dešava, pa čak i oko samog filma - od tih reackija koje su se desile u Sarajevu, nažalost, a da ljudi nisu ni pogledali „Heroji Halijarda” pa do Crne Gore u kojoj se navodno neka grupa građana podigla, mada su kasnije demantovali, da se zaustavi prikazivanje filma. Rekla sam da čak mogu da razumem to, ali samo do onog trenutka kada je neko pogledao film. Onda možemo da sednemo i da razgovaramo i da argumentujemo jedni drugima svoje stavove. Da ukrstimo koplja u smislu razmene mišljenja, a ne da se apriori neguje razdor na ovim našim prostorima. Nekome izgleda odgovara da se to pomirenje nikada ne desi. To je ono što je tragedija našeg vremena i ovih prostora. Neka prvo svi oni koji imaju sumnje pogledaju ovaj film pa onda o njemu neka sude. Glavna poruka ovog filma je definitivno ta da su heroji Halijarda srpski narod. Ta plemenitost i dobrota srpskog naroda, 1944. godine, koju su pokazali u tom beznađu rata i u sebi imali poriv da pomognu nekom strancu i da snose posledice toga. Svašta se zbog toga desilo. A i danas mislim da su jedini heroji narod. Treba narod čuti. Neki drugi nam mrse konce. Imaju želju, ali mi treba da se borimo, sjedinimo kao narod i da stignemo tamo gde smo namerili.
Mislite li da su žene, ipak, najveće žrtve rata?
– Jesu, tako je oduvek bilo. Temelj svakog zdravog društva je porodica, a njen stub je žena, majka. Samim tim, ona nosi najveći teret i žrtva je u okolnostima ratnih vremena. Muškarci idu na ratište, a majke šalju muževe i sinove u rat. Žrtva je naravno i najmlađi sin koji sa 18 godina ne može da shvati da su mu oba brata otišla da ratuju i brane zemlju a da on sedi kod kuće. Žrtva je i ta očajnička borba oca i majke da sačuvaju ognjište, ćerku kojoj se dešava prva ljubav u tim ratnim vremenima, koja je u startu osuđena na neuspeh i propast jer se zaljubljuje u američkog pilota koji svakog dana treba da ode. Briga te majke u to koliko će se ona razočarati. To su sve, u okolnostima rata, tragične životne priče. U ratu nema pobednika, ne mogu da razumem da se neko naziva pobednikom. Kako neko može da bude pobednik ako su hiljade ljudi izgubile život. Svi su gubitnici u ratu. Ovaj film može da šalje tu poruku.
Ove godine je 30 godina vaše karijere, a čini mi se da, od kako ste se pre 20 godina pojavili u seriji „Stižu dolari”, do danas niste stali sa ulogama na malim ekranima i na filmu. Je li vam taj kontinuitet doneo koristi u poslu?
– Činjenica je da radim u kontinuitetu, što je u mom poslu, uz trajanje, najvažnije. I u pozorištu i na filmu i u serijama, ali ima tu i druge strane. Ja jesam radila kontinuirano, ali ne baš toliko koliko ljudi misle. Šta se, zapravo, dešava? Često se repriziraju serije, pa sam u domovima i onda ljudi misle da ja stalno igram u novim projektima, a ja često imam pauze po dve-tri godine. To je ljudima neprimetno. Publika to doživljava kao da sam ja non-stop tu, a ja sam nekad i osećala da me nema.
Često igrate snažne i požrtvovane žene, majke i tetke, mada ste oslikali i neke opasnice. Šta ste uočili o ženama, analizirajući ih za tako različite karaktere sličnih titula?
– Uopšte nisam feministički nastrojena i ne bih volela da se ove moje reči protumače tako jer mislim da ovaj svet ne postoji ni bez muškaraca ni bez žena. Ipak, mislim da su žene jake, da su borci i da su hrabre. Da su nežne i grube u isto vreme, vrlo često. Ja volim takve žene i mislim da one moraju da budu takve da bi izdržale u ovom i dalje muškom svetu. Ali, to je lep zadatak što se mene tiče. I zaista sam igrala različite žene. Igrala sam tople, nežne, drage žene, ali u svakoj od njih, valjda iz ovog što sam prethodno rekla, tražila onu snažnu neku crtu u njoj. A kada sam igrala grube i drčne u njima sam tražila nežnost.
Igram učiteljicu koja je ostavila trag na Džeja Ramadanovskog
I u filmu „Nedelja” zaigrali ste jednu važnu ženu - učiteljicu Džeja Ramadanovskog. Šta će nam to žena koja je ostavila snažan pečat na jednog čoveka kojeg svi znamo, otkriti o njemu?
– Ona je užasno važna žena u njegovom životu, na kraju krajeva, to je on pričao često, a na osnovu toga sam i ja pokušala da je odigram u filmu. To je jedna pametna, predivna i nežna učiteljica koja je u njemu prepoznala neki veliki potencijal. Ne znam da li je ona tada bila svesna, čak mislim da nije razmišljala o tome, da će on praviti pevačku karijeru. Ona je u njemu prepoznala jedno bistro, pametno dete koje ima veliki potencijal i učinila je sve što je do nje da ga usmeri na takav put. Zato je ona toliko važna i, tako nežna topla prema njemu, to je žena koja je odlučila da to uradi i u tome je očigledno uspela. Njegov život svedoči o tome!
Završeno je snimanje treće sezone serije „Kalkanski krugovi”. Vaš lik je tek načet u prvoj sezoni, a onda u drugoj se tek u naznaci vratio. Kako ćemo je zateći i gledati u trećoj?
– Ne smem ništa da vam otkrijem, još uvek je serija u montaži. Vraćaju se Danica i njen suprug Maksa sa jednom vrlo nežnom, toplom i porodičnom pričom sa mnogo problema i peripetija, ali, toliko ću vam otkriti, sve se dobro završi.
Vladimir Bijelić