НЕКОМЕ ИЗГЛЕДА ОДГОВАРА ДА СЕ ТО ПОМИРЕЊЕ НИКАДА НЕ ДЕСИ! Глумица НЕЛА МИХАИЛОВИЋ никад искреније о РАЗДОРУ НАРОДА на овим просторима
Глумица Нела Михаиловић у најновијем остварењу Радоша Бајића „Хероји Халијарда” које кроз призму једне српске породице која је разапета између супротстављених идеологија, прати акцију спасавања америчких и савезничких пилота током 1944. године, дочарала је лик мајке Душанке Јовић.
Кроз њену породицу огледају се многе које су тих година доживеле сличну судбину, каже позната глумица у интервјуу за „Дневников” ТВ магазин и додаје да у ратним околностима мајка, коју је одиграла, на својим леђима носи велику муку.
– У једној кући браћа се због различитих идеологија свађају, растури се породица и трагедија тог тренутка је у томе што је један син на једној, други на другој страни. Замислите ви ту мајку која размишља о томе да ли ће јој син на сина пуцати јер су на различитим странама! Има ли веће трагедије? Онда је огромна одговорност била како се то игра, а игра се са дубоким и искреним емоцијама, документарно. Ја сам то покушала, а, ако сам успела у томе, успела сам јер сам имала велико поверење у Радоша Бајића. Он ми је, самим тим што ми је дао улогу, указао поверење. Ми се јако добро познајемо као партнери глумачки и као глумица и редитељ. У таквом поверењу пустила сам да ме он води. Он је написао тај лик на папиру, на мени је било да га оживим. Онда смо тако заједнички врло танано водили улогу и неко ми је рекао, што и јесте истина - у Душанки се огледа свака српска мајка. Не само тог доба, него свака мајка одвајкада – прича на почетку интервјуа за наш лист глумица Нела Михаиловић.
Радош нам је у интервјуу рекао да му је жеља била да кости наших предака престану да ратују у гробовима. Мислите ли да овај филм заиста има ту снагу?
– Апсолутно. Коментарисали смо колико је поучан данас, у свему о овоме што нам се дешава, па чак и око самог филма - од тих реацкија које су се десиле у Сарајеву, нажалост, а да људи нису ни погледали „Хероји Халијарда” па до Црне Горе у којој се наводно нека група грађана подигла, мада су касније демантовали, да се заустави приказивање филма. Рекла сам да чак могу да разумем то, али само до оног тренутка када је неко погледао филм. Онда можемо да седнемо и да разговарамо и да аргументујемо једни другима своје ставове. Да укрстимо копља у смислу размене мишљења, а не да се априори негује раздор на овим нашим просторима. Некоме изгледа одговара да се то помирење никада не деси. То је оно што је трагедија нашег времена и ових простора. Нека прво сви они који имају сумње погледају овај филм па онда о њему нека суде. Главна порука овог филма је дефинитивно та да су хероји Халијарда српски народ. Та племенитост и доброта српског народа, 1944. године, коју су показали у том безнађу рата и у себи имали порив да помогну неком странцу и да сносе последице тога. Свашта се због тога десило. А и данас мислим да су једини хероји народ. Треба народ чути. Неки други нам мрсе конце. Имају жељу, али ми треба да се боримо, сјединимо као народ и да стигнемо тамо где смо намерили.
Мислите ли да су жене, ипак, највеће жртве рата?
– Јесу, тако је одувек било. Темељ сваког здравог друштва је породица, а њен стуб је жена, мајка. Самим тим, она носи највећи терет и жртва је у околностима ратних времена. Мушкарци иду на ратиште, а мајке шаљу мужеве и синове у рат. Жртва је наравно и најмлађи син који са 18 година не може да схвати да су му оба брата отишла да ратују и бране земљу а да он седи код куће. Жртва је и та очајничка борба оца и мајке да сачувају огњиште, ћерку којој се дешава прва љубав у тим ратним временима, која је у старту осуђена на неуспех и пропаст јер се заљубљује у америчког пилота који сваког дана треба да оде. Брига те мајке у то колико ће се она разочарати. То су све, у околностима рата, трагичне животне приче. У рату нема победника, не могу да разумем да се неко назива победником. Како неко може да буде победник ако су хиљаде људи изгубиле живот. Сви су губитници у рату. Овај филм може да шаље ту поруку.
Ове године је 30 година ваше каријере, а чини ми се да, од како сте се пре 20 година појавили у серији „Стижу долари”, до данас нисте стали са улогама на малим екранима и на филму. Је ли вам тај континуитет донео користи у послу?
– Чињеница је да радим у континуитету, што је у мом послу, уз трајање, најважније. И у позоришту и на филму и у серијама, али има ту и друге стране. Ја јесам радила континуирано, али не баш толико колико људи мисле. Шта се, заправо, дешава? Често се репризирају серије, па сам у домовима и онда људи мисле да ја стално играм у новим пројектима, а ја често имам паузе по две-три године. То је људима неприметно. Публика то доживљава као да сам ја нон-стоп ту, а ја сам некад и осећала да ме нема.
Често играте снажне и пожртвоване жене, мајке и тетке, мада сте осликали и неке опаснице. Шта сте уочили о женама, анализирајући их за тако различите карактере сличних титула?
– Уопште нисам феминистички настројена и не бих волела да се ове моје речи протумаче тако јер мислим да овај свет не постоји ни без мушкараца ни без жена. Ипак, мислим да су жене јаке, да су борци и да су храбре. Да су нежне и грубе у исто време, врло често. Ја волим такве жене и мислим да оне морају да буду такве да би издржале у овом и даље мушком свету. Али, то је леп задатак што се мене тиче. И заиста сам играла различите жене. Играла сам топле, нежне, драге жене, али у свакој од њих, ваљда из овог што сам prеthodno рекла, тражила ону снажну неку црту у њој. А када сам играла грубе и дрчне у њима сам тражила нежност.
Играм учитељицу која је оставила траг на Џеја Рамадановског
И у филму „Недеља” заиграли сте једну важну жену - учитељицу Џеја Рамадановског. Шта ће нам то жена која је оставила снажан печат на једног човека којег сви знамо, открити о њему?
– Она је ужасно важна жена у његовом животу, на крају крајева, то је он причао често, а на основу тога сам и ја покушала да је одиграм у филму. То је једна паметна, предивна и нежна учитељица која је у њему препознала неки велики потенцијал. Не знам да ли је она тада била свесна, чак мислим да није размишљала о томе, да ће он правити певачку каријеру. Она је у њему препознала једно бистро, паметно дете које има велики потенцијал и учинила је све што је до ње да га усмери на такав пут. Зато је она толико важна и, тако нежна топла према њему, то је жена која је одлучила да то уради и у томе је очигледно успела. Његов живот сведочи о томе!
Завршено је снимање треће сезоне серије „Калкански кругови”. Ваш лик је тек начет у првој сезони, а онда у другој се тек у назнаци вратио. Како ћемо је затећи и гледати у трећој?
– Не смем ништа да вам откријем, још увек је серија у монтажи. Враћају се Даница и њен супруг Макса са једном врло нежном, топлом и породичном причом са много проблема и перипетија, али, толико ћу вам открити, све се добро заврши.
Владимир Бијелић
