INTERVJU
„Ne plašim se ukalupljivanja” GLUMAC PEĐA MARJANOVIĆ oduševio javnost ulogama u serijama „Sablja”, „Močvara” i „Deca zla”, pa otkrio bez čega ne bi uspeo: „Da to nisam radio ne bih istu ulogu napravio”
Jedan od najzapaženijih mladih umetnika naše glumačke scene definitivno je Peđa Marjanović, glumac Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, koji poslednjih godina pored pozorišnih rola ređa i vrlo zapažene uloge na malim ekranima.
Svojim talentom skrenuo je ogromnu pažnju javnosti igrajući Dragana Pažina u seriji „Deca zla”, a velikim ulogama oduševio je u nedavno emitovanim TV naslovima „Močvara” i „Sablja”. Publika je imala priliku da ga gleda i u serijama „Ubice mog oca”, „12 reči”, „Prvaci sveta”, „Čizmaši”...
Dok čekamo da nam kroz novu ulogu u seriji ili filmu otkrije još neki sloj svog talenta, Peđa Marjanović će 8. marta od 20.30 časova na daskama Kamerne scene Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu premijerno igrati novu predstavu „Roditelj: Prvih šest godina”, autorskom projektu reditelja Andreja Boke, nastaloj kao prikaz izazova roditeljstva, posebno onih sa kojima se roditelji suočavaju dok su deca mala. Peđa i njegove kolege pred publiku stavljaju priču o roditeljima i njihovim unutrašnjim dilemama s istim pitanjem: da li su dobri u tom najvažnijem životnom „zadatku”.
– Očekuje nas jedan vrlo zanimljiv i komičan komad koji tematizuje sve problema savremenog roditelja deteta do šest godina i mislim da će biti veoma zanimljiv publici, pogotovo onima koji će se pronaći u temi. Svi igramo jednog od roditelja, tako su i podeljene uloge da svako ima svoju temu koju obrađuje u svom monologu – priča na početku intervjua za „Dnevnikov” TV magazin glumac Peđa Marjanović.
Reditelj je izjavio da će predstava „odgovoriti na brojna pitanja koja se vrzmaju po glavi svakog roditelja”. Šta je to u vama kao roditelju pokrenula?
– Ono od čega je reditelj u svojoj eksplikaciji krenuo jeste pitanje: koliko sam dobar roditelj. To je, kako mi se čini, pitanje svih pitanja. Svaki roditelj se u rešavanju problema na koji naiđe ili odluke koju donese pita da li je to što je uradio dobro za njegovo dete ili ne. Razne su teme koje muče roditelje: od upotrebe telefona, načina ishrane, preko odnosa prema detetu, vaspitnih mera do toga gde i kako dete provodi vreme. Predstava upravo preispituje sve probleme modernog roditelja ili roditelja ovog vremena. Ispituje i to sa kakvim se izazovima mi svi kao mladi roditelji suočavamo, ali i to koliko nam je, meni se čini, teže nego našim roditeljima. Čovek je uopšteno toliko duboko ušao u sve te pore roditeljstva i toliko se sad sve preispituje da je to stvarno jedan dodatni teret na nama mladim roditeljima.
Ima li vas kao roditelja u ovoj predstavi, s obzirom na to da ste, kako saznajemo, svi zajedno učestvovali u stvaranju ovog komada?
– Kao autorski tim smo svi zajedno radili, preko improvizacija, pričanja nekih ličnih iskustava ili onih koje znamo iz života. U tom smislu, svi smo podjednako zastupljeni. Naše životno iskustvo je preneto na proces rada i na sam tekst.
Gledaoce uskoro očekuje premijera sedme sezone serije „Ubice mog oca” u kojoj nastavljate život vašeg junaka. Kakva nas sezona očekuje i sa kakvim će se Neven izazovima ovoga puta suočiti?
– Očekuje nas jedna uzbudljiva sezona, koja se u svakom smislu razlikuje od prethodnih. Likovi su isti, ima i nekih novih, koji su gostujući. Moj lik je ostao isti, ali sve ostalo što će se desiti bih ostavio gledaocima da otkrivaju iz epizode u epizodu.
U trećoj sezoni serije „Močvara” uspeli ste da pokažete širok dijapazon uloge od policajca koji je, uslovno rečeno, štreber na poslu do osobe koje prelazi „na drugu stranu”. Koliko je izazovno za jednog glumca da krene iz jedne pozicije, a onda da, u samoj završnici, iz njega eksplodira sve ono što je bilo sakriveno?
– Ne bih to karakterisao kao teško ili lako, vidim to kao deo onoga čime se ja bavim, ali svakako je izazovno kako u tom, tako i u drugim likovima, baviti se ljudskim sudbinama, baviti se životima tih ljudi. Uvek je uzbudljivo da od lika na papiru napraviš čoveka koji je živ i u kojeg ćeš ti, koji to praviš, prvi da poveruješ.
Pretpostavljam da je onda bilo uzbudljivo i gledati sebe u toj seriji koju ste privatno voleli da gledate?
– Više gledam koliko sam uspeo u onome što sam sebi zacrtao kao zadatak. Gledam sebe, nemam problem sa time i baš na taj način pristupam liku, pa, kad mi se ukaže sledeća prilika, ispravljam sve ono čime nisam bio zadovoljan. Uvek ima nekih delova kojima nisi zadovoljan.
U „Sablji” ste igrali šefa obezbeđenja komandanta JSO Milorada Ulemeka Legije, čoveka naše bliske prošlosti o kojem se nije mnogo znalo. Da li je to bilo najteže u ovom zadatku - igrati čoveka kojeg neko može da prepozna, a koji je bio jedan od ključnih svedoka u događaju koji prati serija?
– Bilo je izazovno jer je to čovek koji je, pretpostavljamo, živ i što verovatno ima onih koji znaju ko je on, kako izgleda, kakav je bio u to vreme. Dodatno je to teret na glumcu da proba nekako da te uslovnosti ispoštuje na neki način, ali je bilo i olakšavajuće to što se o njemu ne zna mnogo, pa je na meni bilo to kako ću da ga kreiram i zamislim, da ga stvorim po onome što mi je pružio scenario. Jako uzbzudljiva tema, bilo je mnogo prostora za istraživanje. Još je uzbudljivije baš zbog toga što je to naša bliska prošlost. Bilo je teško poverovati u nekim trenucima da sam ja taj lik koji izgovara sva ta imena, koja sam do juče znao samo sa televizije, a sada ih usvajam kao deo „svog života”, odnosno života lika.
Radeći na „Sablji” trebalo mi je vremena da poverujem sebi da sam ja taj koji ima poznanstvo sa akterima događaja o kojem serija govori. Bio je veliki zadatak naći meru u tome gde je tu istina
Za potrebe serije „Deca zla” imali ste kondicione pripreme sa svetskim prvakom u borilačkom sportu džiju-džicu Ivanom Dela Kročeom. Koliko jedno takvo blisko iskustvo može da obogati sam proces izgradnje nečijeg lika?
– To je blagotvorno jer kada glumac zamisli kakva vrsta pripreme mu je potrebna za određenu ulogu bez obzira na fizički izgled, kakva aktivnost je potrebna, onda on tu aktivnost usvaja i prolazi kroz nju kao kroz neku vrstu procesa rada na ulozi. Da to nisam radio ne bih istu ulogu napravio. Priprema uloge za film i pozorište se potpuno razlikuje. Kada radiš seriju fokusiran si na samostalni rad, na ono što je unutar tebe, nemaš toliko prostora da probaš sa kolegama, sem na setu. Nosiš taj lik u sebi i onda sve dodatne aktivnosti materijalizuju ono što si u glavi zamislio.
Kako na jednog mladog čoveka utiče iznenadna prepoznatljivost na ulici koja se vama dogodila praktično preko noći posle te serije?
– To jeste čudno za čoveka, generalno, ne samo za glumca, da te ljudi koje ne poznaješ prepoznaju na ulici. Prepoznatljivost je došla samo kao posledica tog rada na seriji. Nekada je taj susret sa ljudima simpatičan, a nekad malo možda i smeta. Za sada je sve okej.
Da li se plašite da će reditelji da vas ukalupe u tipske uloge, budući da ste najviše igrali u krimi serijama?
– Ne plašim se toga, jer mislim da i to kalupljivanje jeste uslovnost koja je prirodna. I u životu stavljamo ljude u neke kalupe. Prirodno je da glumca širi auditorijuma, pa i ljudi iz posla, upoznaju kroz neke uloge. To ne znači da ne može nešto drugo da odigra, ali ukoliko se dobro pokaže znači da u njemu postoji neki potencijal za nešto što je tog tipa i što može da razvija, ali i u toku karijere promeni. Naravno da svi želimo da pobegnemo od tog ukalupljivanja, ali ne brine me to trenutno.
Krimi serije koje su mi se desile su uslovnost produkcije, ovog vremena, tržišta i toga kakve se serije snimaju. Koliko glumac bira toliko i njega biraju projekti. Meni to odgovara, mislim da sam igrao u dobrim projektima. Zadovoljan sam svojim izborima
Kroz umetnost izražava najdublje emocije
Da li je istina da pišete pesme?
– Pisao sam ih u srednjoj školi, ali sada više ne. Bio je to trenutak zaljubljenosti, neuzvraćene ljubavi. Tada sam i crtao, pisao pesme, svirao gitaru, bavio se glumom. To je bio period prve-druge godine srednje farmaceutske škole koju sam pohađao. Sve ono vreme kada mi je bilo dosadno ja sam ispunjavao umetnošću. Dešavalo se samo od sebe, nisam ništa forsirao. To je bio moj način da se nekako izrazim. Zato je umetnost kao aktivnost za svakog čoveka blagotvorna jer uvek ima prostora da kaže ono što ga tišti u dubini duše kroz pesmu, sliku, ulogu... da izrazi najdublje delove sebe. Pretpostavljam da kada čovek to oseti to u njemu izaziva i neku vrstu zavisnosti.
Glumu ste upisali tek iz četvrtog puta. Da li je zbog toga bilo preispitivanja i jeste li morali da pokrenete i neke druge mehanizme u sebi da pobedite „neuspeh”?
– To je za mene bio jedan izazovan period, jer to odbijanje nije lako čoveku, pogotovo kada ne vidiš da bi u životu mogao da se baviš nečim drugim, sem glumom. To što ja tada nisam video neku drugu profesiju kao izlaz ili mogućnost mi je na neki način pomoglo. Ja sam bio rešen da to upišem i samo je bilo pitanje vremena kada će se to desiti. Sada stvarno ne znam čime bih u životu mogao drugim da se bavim. Nisam nešto bio mnogo uporan u životu u drugim segmentima sem po pitanju glume. Jeste bilo čudno da sam toliko istrajan i uporan u nečemu, ali valjda je to u mom slučaju bila ta jedna stvar u kojoj sam se pronašao ili je ona mene pronašla pa sam je sledio po nekom svom unutrašnjem impulsu. To je privilegija, dar koji je čoveku dat da zna šta želi da radi, pa još ako od toga može da živi i ako je u tome uspešan onda je na pravom putu.
Vladimir Bijelić
