ИНТЕРВЈУ
„Не плашим се укалупљивања” ГЛУМАЦ ПЕЂА МАРЈАНОВИЋ одушевио јавност улогама у серијама „Сабља”, „Мочвара” и „Деца зла”, па открио без чега не би успео: „Да то нисам радио не бих исту улогу направио”
Један од најзапаженијих младих уметника наше глумачке сцене дефинитивно је Пеђа Марјановић, глумац Српског народног позоришта у Новом Саду, који последњих година поред позоришних рола ређа и врло запажене улоге на малим екранима.
Својим талентом скренуо је огромну пажњу јавности играјући Драгана Пажина у серији „Деца зла”, а великим улогама одушевио је у недавно емитованим ТВ насловима „Мочвара” и „Сабља”. Публика је имала прилику да га гледа и у серијама „Убице мог оца”, „12 речи”, „Прваци света”, „Чизмаши”...
Док чекамо да нам кроз нову улогу у серији или филму открије још неки слој свог талента, Пеђа Марјановић ће 8. марта од 20.30 часова на даскама Камерне сцене Српског народног позоришта у Новом Саду премијерно играти нову представу „Родитељ: Првих шест година”, ауторском пројекту редитеља Андреја Боке, насталој као приказ изазова родитељства, посебно оних са којима се родитељи суочавају док су деца мала. Пеђа и његове колеге пред публику стављају причу о родитељима и њиховим унутрашњим дилемама с истим питањем: да ли су добри у том најважнијем животном „задатку”.
– Очекује нас један врло занимљив и комичан комад који тематизује све проблема савременог родитеља детета до шест година и мислим да ће бити веома занимљив публици, поготово онима који ће се пронаћи у теми. Сви играмо једног од родитеља, тако су и подељене улоге да свако има своју тему коју обрађује у свом монологу – прича на почетку интервјуа за „Дневников” ТВ магазин глумац Пеђа Марјановић.
Редитељ је изјавио да ће представа „одговорити на бројна питања која се врзмају по глави сваког родитеља”. Шта је то у вама као родитељу покренула?
– Оно од чега је редитељ у својој експликацији кренуо јесте питање: колико сам добар родитељ. То је, како ми се чини, питање свих питања. Сваки родитељ се у решавању проблема на који наиђе или одлуке коју донесе пита да ли је то што је урадио добро за његово дете или не. Разне су теме које муче родитеље: од употребе телефона, начина исхране, преко односа према детету, васпитних мера до тога где и како дете проводи време. Представа управо преиспитује све проблеме модерног родитеља или родитеља овог времена. Испитује и то са каквим се изазовима ми сви као млади родитељи суочавамо, али и то колико нам је, мени се чини, теже него нашим родитељима. Човек је уопштено толико дубоко ушао у све те поре родитељства и толико се сад све преиспитује да је то стварно један додатни терет на нама младим родитељима.
Има ли вас као родитеља у овој представи, с обзиром на то да сте, како сазнајемо, сви заједно учествовали у стварању овог комада?
– Као ауторски тим смо сви заједно радили, преко импровизација, причања неких личних искустава или оних које знамо из живота. У том смислу, сви смо подједнако заступљени. Наше животно искуство је пренето на процес рада и на сам текст.
Гледаоце ускоро очекује премијера седме сезоне серије „Убице мог оца” у којој настављате живот вашег јунака. Каква нас сезона очекује и са каквим ће се Невен изазовима овога пута суочити?
– Очекује нас једна узбудљива сезона, која се у сваком смислу разликује од претходних. Ликови су исти, има и неких нових, који су гостујући. Мој лик је остао исти, али све остало што ће се десити бих оставио гледаоцима да откривају из епизоде у епизоду.
У трећој сезони серије „Мочвара” успели сте да покажете широк дијапазон улоге од полицајца који је, условно речено, штребер на послу до особе које прелази „на другу страну”. Колико је изазовно за једног глумца да крене из једне позиције, а онда да, у самој завршници, из њега експлодира све оно што је било сакривено?
– Не бих то карактерисао као тешко или лако, видим то као део онога чиме се ја бавим, али свакако је изазовно како у том, тако и у другим ликовима, бавити се људским судбинама, бавити се животима тих људи. Увек је узбудљиво да од лика на папиру направиш човека који је жив и у којег ћеш ти, који то правиш, први да поверујеш.
Претпостављам да је онда било узбудљиво и гледати себе у тој серији коју сте приватно волели да гледате?
– Више гледам колико сам успео у ономе што сам себи зацртао као задатак. Гледам себе, немам проблем са тиме и баш на тај начин приступам лику, па, кад ми се укаже следећа прилика, исправљам све оно чиме нисам био задовољан. Увек има неких делова којима ниси задовољан.
У „Сабљи” сте играли шефа обезбеђења команданта ЈСО Милорада Улемека Легије, човека наше блиске прошлости о којем се није много знало. Да ли је то било најтеже у овом задатку - играти човека којег неко може да препозна, а који је био један од кључних сведока у догађају који прати серија?
– Било је изазовно јер је то човек који је, претпостављамо, жив и што вероватно има оних који знају ко је он, како изгледа, какав је био у то време. Додатно је то терет на глумцу да проба некако да те условности испоштује на неки начин, али је било и олакшавајуће то што се о њему не зна много, па је на мени било то како ћу да га креирам и замислим, да га створим по ономе што ми је пружио сценарио. Јако узбзудљива тема, било је много простора за истраживање. Још је узбудљивије баш због тога што је то наша блиска прошлост. Било је тешко поверовати у неким тренуцима да сам ја тај лик који изговара сва та имена, која сам до јуче знао само са телевизије, а сада их усвајам као део „свог живота”, односно живота лика.
Радећи на „Сабљи” требало ми је времена да поверујем себи да сам ја тај који има познанство са актерима догађаја о којем серија говори. Био је велики задатак наћи меру у томе где је ту истина
За потребе серије „Деца зла” имали сте кондиционе припреме са светским прваком у борилачком спорту џију-џицу Иваном Дела Крочеом. Колико једно такво блиско искуство може да обогати сам процес изградње нечијег лика?
– То је благотворно јер када глумац замисли каква врста припреме му је потребна за одређену улогу без обзира на физички изглед, каква активност је потребна, онда он ту активност усваја и пролази кроз њу као кроз неку врсту процеса рада на улози. Да то нисам радио не бих исту улогу направио. Припрема улоге за филм и позориште се потпуно разликује. Када радиш серију фокусиран си на самостални рад, на оно што је унутар тебе, немаш толико простора да пробаш са колегама, сем на сету. Носиш тај лик у себи и онда све додатне активности материјализују оно што си у глави замислио.
Како на једног младог човека утиче изненадна препознатљивост на улици која се вама догодила практично преко ноћи после те серије?
– То јесте чудно за човека, генерално, не само за глумца, да те људи које не познајеш препознају на улици. Препознатљивост је дошла само као последица тог рада на серији. Некада је тај сусрет са људима симпатичан, а некад мало можда и смета. За сада је све океј.
Да ли се плашите да ће редитељи да вас укалупе у типске улоге, будући да сте највише играли у крими серијама?
– Не плашим се тога, јер мислим да и то калупљивање јесте условност која је природна. И у животу стављамо људе у неке калупе. Природно је да глумца шири аудиторијума, па и људи из посла, упознају кроз неке улоге. То не значи да не може нешто друго да одигра, али уколико се добро покаже значи да у њему постоји неки потенцијал за нешто што је тог типа и што може да развија, али и у току каријере промени. Наравно да сви желимо да побегнемо од тог укалупљивања, али не брине ме то тренутно.
Крими серије које су ми се десиле су условност продукције, овог времена, тржишта и тога какве се серије снимају. Колико глумац бира толико и њега бирају пројекти. Мени то одговара, мислим да сам играо у добрим пројектима. Задовољан сам својим изборима
Кроз уметност изражава најдубље емоције
Да ли је истина да пишете песме?
– Писао сам их у средњој школи, али сада више не. Био је то тренутак заљубљености, неузвраћене љубави. Тада сам и цртао, писао песме, свирао гитару, бавио се глумом. То је био период прве-друге године средње фармацеутске школе коју сам похађао. Све оно време када ми је било досадно ја сам испуњавао уметношћу. Дешавало се само од себе, нисам ништа форсирао. То је био мој начин да се некако изразим. Зато је уметност као активност за сваког човека благотворна јер увек има простора да каже оно што га тишти у дубини душе кроз песму, слику, улогу... да изрази најдубље делове себе. Претпостављам да када човек то осети то у њему изазива и неку врсту зависности.
Глуму сте уписали тек из четвртог пута. Да ли је због тога било преиспитивања и јесте ли морали да покренете и неке друге механизме у себи да победите „неуспех”?
– То је за мене био један изазован период, јер то одбијање није лако човеку, поготово када не видиш да би у животу могао да се бавиш нечим другим, сем глумом. То што ја тада нисам видео неку другу професију као излаз или могућност ми је на неки начин помогло. Ја сам био решен да то упишем и само је било питање времена када ће се то десити. Сада стварно не знам чиме бих у животу могао другим да се бавим. Нисам нешто био много упоран у животу у другим сегментима сем по питању глуме. Јесте било чудно да сам толико истрајан и упоран у нечему, али ваљда је то у мом случају била та једна ствар у којој сам се пронашао или је она мене пронашла па сам је следио по неком свом унутрашњем импулсу. То је привилегија, дар који је човеку дат да зна шта жели да ради, па још ако од тога може да живи и ако је у томе успешан онда је на правом путу.
Владимир Бијелић
