MLADEN ĐORĐEVIĆ O SVOM FILMU „RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO” Kod nas se odlučuje na slavama i u kafanama

Premijeru u „Areni sinepleks“ je organizovao „Of Novi Sad“, a projekciju je nastavilo druženje i razgovor za Mladenom Đorđevićem, koji je još svojim debijem „Život i smrt porno bande“ iz 2009. žestoko skrenuo pažnju na sebe.

„Radnička klasa ide u pakao“ ponovo ima formu ultimativnog filmskog kempa, što će reći da kombinuje naizgled površne stvari, kao što je satanizam, sa dubokim društvenim, pa i političkim sadržajem. Film prati grupu radnika koja se nakon neuspešnih protesta protiv katastrofalne privatizacije fabrike u kojoj su zaposleni, okreće višoj sili kako bi ih zaštitila i situaciju preokrenula u njihovu korist. A ta viša sila bogu se ne moli…

- Dobro je publika reagovala. I kritika. Dosta se nadovezujem na prethodni film „Sumrak u bečkom haustoru“ koji je doku-drama. Taj film je isto prikazan na FEST-u 2020. uoči korone, pa nije imao toliku vidljivost.  Isto je nagrađen… Taj film govori o ljudima koji su odbačeni od sistema, od države, u tom slučaju je to Austrija. Oni pokušavaju da nađu utehu u paganskom, onom iskonskom, onom što je potisnuto. Za mene je to simpatično, jer je prkošenje civilizacijskim dostignućima koja su po meni, od papira. Vrlo krhka – rekao je Mladen Đorđević na razgovoru koji je upriličen posle projekcije i koji je vodio Pavle Hrnčić.

Na pitanje da li je okretanje takozvanoj crnoj magiji posledica tranzicije iz socijalizma u kapitalizam, ili je to možda posledica života na Balkanu, Đorđević je odgovorio da se tu zapravo radi o kontinuitetu, a ne ponovnom okretanju. Podsetivši da je pravoslavlje dobrim delom usvojilo pagansko nasleđe, dajući mu drugi smisao, Đorđević je izrazio viđenje da je to bogatstvo, bez negativnog stava prema tome.

- Mislim da vračare kod kojih idu naši ljudi isto je što i odlazak kod psihijatra na Zapadu. I jedni i drugi te osposobe da ustaneš sutra ujutru i odeš na posao, ali ti neće rešiti suštinske probleme. Jedno je biti šraf sistema, a drugo biti slobodan, što bi bilo veoma opasno, jer bi onda nastao haos i anarhija – rekao je Đorđević ironično.– Poznajem dosta psihoterapeuta i ne bih da omalovažim to što rade, ali vidim tu sličnost.  I jedni i drugi se bave arhetipovima, a te vračare koje sam upoznao su dosta mudre i iskusne žene. Čitaju jako dobro ljude i oslanjaju se na to.

Umetnost ideološke neinstrumentalizacije

- Ja prema umetnosti imam odnos kao prema religiji. Mislim da ona samo do jedne mere treba da bude praktična, društveno angažovana. Umetnost treba da se protivi bilo kakvoj instrumentalizaciji, bilo sa leva, sa desna, ili iz centra. Više treba da bude kao ritual. S one strane dobra i zla, kako je Niče to rekao – otkrio je svoj umetnički kredo Mladen Đorđević. – Danas je to sve teže i teže, s obzirom na to kako funkcioniše finansiranje i festivalska politika. Umetnost kao da bi trebala da bude neka vrsta megafona, ali u suštini, vredna dela u svakoj epohi uspevaju da transcendiraju to i zato su ona univerzalna. Čak i kad nekad moraju da prihvate pravila igre, vidi se da ih prevazilaze. Prava umetnička dela se ne zadržavaju na nivou ideološke instrumentalizacije.

U svim filmovima Mladena Đorđevića prikazani su ljudi na margini. Komponenta njihovog „raspadanja“ nije samo emocionalna i kako je lucidno, pomalo i komično primetio Hrnčić, tiče se svih naših predaka, raspada svih država, sistema, pa i socijalističkog režima. Dobar deo ikonografije filma „Radnička klasa ide u pakao“ zasnovana je upravo na tom segmentu – tranziciji iz jednog u drugi oblik društvenog uređenja, pa i religijskog ili spiritualnog vrednovanja svetaživih i mrtvih. Vrlo složen film i vrlo složena tematika. O razlici između našeg i evropskog nasleđa, Mladen Đorđević je primetio da su rušenjem Berlinskog zida i prestankom pretnje komunizma, kapitalisti postajali sve bezobrazniji kad su u pitanju radnici. Socijalna država je opadala, a sada u sred Evrope imamo i ratove.

- Prava mogu da postoje samo onda kada imamo kapital. Kada imamo novac. Da se ljudi ne bi bunili, mi im onda damo malo para i prava. To mogu samo bogate države koje su svoje bogatstvo pravile pljačkom tokom vekova – zaoštrio je diskurs Đorđević.–Ti imaš prava dok veći deo sveta krvari zbog tih tvojih prava. Mi pripadamo jednom drugom delu sveta i kod nas je problem što je većina stanovništva skrajnuta, što smo mi navikli tako da živimo. Mimo parlamentarnog sistema. Mi kao da smo to uveli krajem 19. veka kako bi mogli da komuniciramo sa tim Zapadom i kako se ne bi urušili sami u sebe. To nije prirodan poredak ovde. Ja mislim da demokratija nije univerzalna. Ona odgovara određenim delovima sveta koji su imali specifičan razvoj. To nama ne pripada i zato se kod nas stvari dešavaju na mikronivou, više se odlučuje po slavama i kafanama, nego u skupštini.

- Da li onda u Evropi uopšte i postoji radnička klasa? – pitao je Hrnčić Đorđevića.

- Postoji, ali ona koja ima prava.Oni tamo rade i zarađuju, dok drugi deo čovečanstva pati i krvari. Sad je i to u krizi, kapitalizam je u krizi i mislim da nema puno razlike ni kod kapitalista u Rusiji.

Tekst i foto: Igor Burić