MIKI JEDAN, DVA, TRI Novi filmski hit Bong Džun-hoa obećava sjajnu budućnost

Miki, novi filmski junak Bong Džun-hoa, filmskog autor iz Koreje koji je na prečac osvojio srca filmom “Parazit”, 2019, nije parazit. On je potrošna roba. 

Nisu bili paraziti ni članovi porodice Kim koji su se infiltrirali u porodicu Park, kako bi preživeli. Bong Džun-ho u filmu “Miki 17” ponovo uspeva da prikaže kako društveni kontekst, preciznije ekonomski, uspeva da iznedri novi oblik života, takoreći. 

“Miki 17” je naučnofantastični film koji prikazuje ne baš tako daleku budućnost. Po autoru romana po kojem je film snimljen, Edvardu Eštonu, pitanje je trenutka kada će imućni odlučiti da naprave svoje vlastite genetske kopije, ili bar utiču na stvaranje drugačijeg genetskog potencijala kod svoje dece. Pri tome, treba uzeti u obzir da Ešton nije samo književnik, nego i naučnik. Njegova polja ekspertize su medicinska istraživanja raka i kvantna fizika, tako da za nijansu uverljivije deluje proza kojom nam predviđa, da, ne baš tako daleku, i ne baš tako svetlu budućnost.

Miki (igra ga izuzetno zavodljivo Robert Patison) je čovek kojem je propao poslovni plan na Zemlji, te se zbog dugova i pretnji njegovih uterivača prijavljuje za ekspediciju u svemiru, gde, gle slučaja, novu planetu treba da naseli čovek čija je politika propala, pa sada pokušava da je ustanovi u svojevrsnoj sivoj zoni. Za razliku od našeg junaka Mikija, koji je skroman, snalažljiv, političar je veoma gord i nezajažljiv. Dok Miki predstavlja onaj najniži soj u lancu ishrane, političar predstavlja čitavo društvo etički diskutabilnih naučnika, vernost kompaniji, crkvi, istrebljivanju tuđinaca, pa i neistomišljenika... 

Bolji poznavaoci korejske kulture u ovome vide probleme savremenog korejskog društva, a oni koji uz to poznaju i američke prilike kažu da lik zlog političara kojeg igra Mark Rafalo neodoljivo podseća na likove savremene američke političke scene, tako da je “poređenje” neverovatno uspelo. Iako se, naravno, svaka sličnost može smatrati nenamernom. Pa i sasvim univerzalnom, kad je reč o ljudima. 

E, sad, budući da je priča već na neki način poznata i mnogo puta do sada obrađivana, šta je štih “Mikija 17”? 

Kao prvo, dramaturški gledano, film deluje vrlo dinamično i, čak kad je radnja predvidiva, zapleti se nižu vrtoglavom brzinom i veoma duhovito, inteligentno pozivaju gledaoca da bude i ostane aktivan. Ironično prikazan, groteskan, najzabavniji je taj neki arhetipski odnos između čoveka kao najgore životinje i čoveka kao plemenitog bića. 

Ironično prikazan, groteskan, najzabavniji je arhetipski odnos između čoveka kao najgore životinje i čoveka kao plemenitog bića 

U nekom dubljem, filozofskom smislu, mogla bi se postaviti nekolicina etičkih pitanja, pa i spiritualnih, naravno, o smrti i ljudskoj težnji da je prevaziđe. Broj iz naslova predstavlja reinkarnacije jednog te istog čoveka, te jedno od glavnih pitanja je - kako to izgleda umreti. Može li se oguglati. 

Politička se takođe nižu. Hoće li planetu na kraju napustiti šljam ili elita. Može li se između njih staviti znak jednakosti.

Umetnički gledano, i pored sjajnih glumačkih rola koje predvodi uloga  Patisona kao Mikija 17 i Mikija 18, vrlo sofisticirano urađenih tehničkih elemenata filma koji su vrhunskog standarda i kvaliteta, shodno ogromnom budžetu koji je za novu internacionalnu filmsku zvezdu iz Koreje obezbedio američki “Vorner bros”, novi film Bong Džun-hoa ima svojih momenata, ali definitivno i izneverava deo publike koja je na osnovu “Parazita” imala izuzetno visoka, ako ne još viša očekivanja posle svog prvog susreta sa ovim autorom.