МИКИ ЈЕДАН, ДВА, ТРИ Нови филмски хит Бонг Џун-хоа обећава сјајну будућност

Мики, нови филмски јунак Бонг Џун-хоа, филмског аутор из Кореје који је на пречац освојио срца филмом “Паразит”, 2019, није паразит. Он је потрошна роба. 

Нису били паразити ни чланови породице Ким који су се инфилтрирали у породицу Парк, како би преживели. Бонг Џун-хо у филму “Мики 17” поново успева да прикаже како друштвени контекст, прецизније економски, успева да изнедри нови облик живота, такорећи. 

“Мики 17” је научнофантастични филм који приказује не баш тако далеку будућност. По аутору романа по којем је филм снимљен, Едварду Ештону, питање је тренутка када ће имућни одлучити да направе своје властите генетске копије, или бар утичу на стварање другачијег генетског потенцијала код своје деце. При томе, треба узети у обзир да Ештон није само књижевник, него и научник. Његова поља експертизе су медицинска истраживања рака и квантна физика, тако да за нијансу уверљивије делује проза којом нам предвиђа, да, не баш тако далеку, и не баш тако светлу будућност.

Мики (игра га изузетно заводљиво Роберт Патисон) је човек којем је пропао пословни план на Земљи, те се због дугова и претњи његових утеривача пријављује за експедицију у свемиру, где, гле случаја, нову планету треба да насели човек чија је политика пропала, па сада покушава да је установи у својеврсној сивој зони. За разлику од нашег јунака Микија, који је скроман, сналажљив, политичар је веома горд и незајажљив. Док Мики представља онај најнижи сој у ланцу исхране, политичар представља читаво друштво етички дискутабилних научника, верност компанији, цркви, истребљивању туђинаца, па и неистомишљеника... 

Бољи познаваоци корејске културе у овоме виде проблеме савременог корејског друштва, а они који уз то познају и америчке прилике кажу да лик злог политичара којег игра Марк Рафало неодољиво подсећа на ликове савремене америчке политичке сцене, тако да је “поређење” невероватно успело. Иако се, наравно, свака сличност може сматрати ненамерном. Па и сасвим универзалном, кад је реч о људима. 

Е, сад, будући да је прича већ на неки начин позната и много пута до сада обрађивана, шта је штих “Микија 17”? 

Као прво, драматуршки гледано, филм делује врло динамично и, чак кад је радња предвидива, заплети се нижу вртоглавом брзином и веома духовито, интелигентно позивају гледаоца да буде и остане активан. Иронично приказан, гротескан, најзабавнији је тај неки архетипски однос између човека као најгоре животиње и човека као племенитог бића. 

Иронично приказан, гротескан, најзабавнији је архетипски однос између човека као најгоре животиње и човека као племенитог бића 

У неком дубљем, филозофском смислу, могла би се поставити неколицина етичких питања, па и спиритуалних, наравно, о смрти и људској тежњи да је превазиђе. Број из наслова представља реинкарнације једног те истог човека, те једно од главних питања је - како то изгледа умрети. Може ли се огуглати. 

Политичка се такође нижу. Хоће ли планету на крају напустити шљам или елита. Може ли се између њих ставити знак једнакости.

Уметнички гледано, и поред сјајних глумачких рола које предводи улога  Патисона као Микија 17 и Микија 18, врло софистицирано урађених техничких елемената филма који су врхунског стандарда и квалитета, сходно огромном буџету који је за нову интернационалну филмску звезду из Кореје обезбедио амерички “Ворнер брос”, нови филм Бонг Џун-хоа има својих момената, али дефинитивно и изневерава део публике која је на основу “Паразита” имала изузетно висока, ако не још виша очекивања после свог првог сусрета са овим аутором.