INTERVJU Uke Hogendejk, rediteljka ČAK I SA TEŠKIM RATNIM TRAUMAMA, ŽIVOT MOŽE BITI VREDAN ŽIVLJENJA

Tokom narednih godina i drugi njeni filmovi su redovno prikazivani na ovom festivalu, a u sredu je prikazan i njen novi film “Haušvic”.

Tema je drugačija, ali, po mnogima, ovo je jedno od najneobičnijih i najznačajnijih ostvarenja ove velike evropske autorke. To je priča o harizmatičnoj, duhovitoj i iznenađujuće dinamičnoj majci autorke, ispričana u maniru crnih komedija i filmova nezavisne produkcije, snimljena velikim delom internet kamerom. Istovremeno veoma lična priča o ženi zarobljenoj agorafobijom i pođednako univerzalna, otkriva nam na duboko potresan način koliko nemerljivo dugo traje stradanje preživelih žrtava Holokausta.

Kao što naslov sugeriše, „Haušvic“ je kombinacija vrlo lične i vrlo važne istorijske teme. Kakav je bio vaš prvi impuls - da naglasite ličnu priču vaše majke ili da govorite o istoriji na nekonvencionalan način?

- Prvi impuls dogodio se u trenutku kada sam počela da shvatam koliko je život moje majke bio određen traumama iz rata, s kojima se suočavala. Budući da su bile tako vidljive, počela sam da razmišljam o filmu o svakodnevnom životu moje majke. No, pored toga, majka mi je uvek bila pođednako inspiracija kao i, ponekad, teško breme. Otkako sam počela posmatram majku kao filmski lik, pronašla sam drugačiji pristup njoj samoj. Verujem da me je ovaj film doveo do boljeg razumevanja, ali i boljeg suočavanja s njom. Istovremeno, film me je prisilio na njenu objektivizaciju, što mi je donelo uvide i o vlastitom životu.

Kako ste pristupili vizuelnom aspektu filma s obzirom tehničke ograničenosti veb kamera?

- Ideja za veb kamere je došla jer ju je predložila moja majka. Bila je umorna od ekipe koja je stajala oko njenog kreveta. Svidela mi se ta ideja, jer mi se činila najbližom mogućnošću da doprem do njenog svakodnevnog života između četiri zida. Vizuelno je takođe bilo izazovno: prizori s veb kamere donekle su podsećali na sigurnosne kamere, što bi donelo osećaj da je zaključana. Jer zapravo, ona je zatvorena u vlastitoj kući, budući da je imala agorafobiju. Zato se veb kamera činila savršeno odgovarajućom za priču koju sam želela da ispričam, ali znala sam da samo veb kamera ne bi bila dovoljna - iako se može raspravljati o tome. Takođe sam želela da uradim neke intervjue i snimim neke druge scene s uobičajenom filmskom kamerom. Na kraju je moja majka izbacila sve snimatelje, i morala sam da je snimam sama. Nakon što je i mene izbacila, snimci s veb kamere postali su još važniji za film.

Očigledno je da Holokaust nikada nije prestao za one koji su preživeli nacističke zatvore. Sem toga, koja je bila vaša najvažnija ideja koju ste želeli da prenesete publici?

- Želela sam da publici pokažem kako čak i sa teškim ratnim traumama život može biti vredan življenja. Iako je često patila, moja majka je imala i srećne trenutke. Bivala je prilično zabavna i kreativna u svom zatvoru/ kući. Na primer, u 90. godini otkrila je haus muziku. Ili recimo, način na koji je volela da putuje po celom svetu gledajući emisiju „Rejlvej” kasno noću. I zaista je uživala u tome, zaista me je iznenadila svojom originalnošću i otkrićima. Dakle, možda postoji važna poruka nade u filmu, koja kaže: ma koliko teška može biti vaša situacija, ponekad postoje načini da pobegnete kroz vlastiti um i inventivnost.

Snimanje ovog filma počeli ste 2007. godine. Nije vam prvi put da toliko dugo snimate. Kako doživljavate ovaj način stvaranja? Kakvi su tu izazovi, a s druge strane - umetničke prednosti?

- Nikada ne znam koliko će vremena biti potrebno da se film završi, verujem da za to zaista ne postoji određeno pravilo. U ovom konkretnom filmu postojao je očigledan razlog zašto je snimanje trajalo toliko godina. Bilo je mnogo perioda kada je mojoj majci (i meni takođe) trebala pauza, vreme za oporavak i pronalaženje energije da se nastavi. Snimali smo težak materijal i moja majka je imala periode kada se radije ne bi prisećala rata i svojih trauma. Tada bih odložila kameru i čekala dok me ne bi, nakon nekog vremena, počela da pita: „Kada planiraš da završiš film o meni? Ne bi li trebalo da se vratiš sa kamerom ponovo?” Tako da sam pokušavala da pustim da snimanje bude njen izbor, koliko god sam mogla. A sa veb kamerama, snimci su postali poput neke vrste serije o životu u divljini, nikada niste mogli biti sigurni šta će se dogoditi u sledećem kadru. Bilo je prilično emotivno i izazovno za mene da gledam 70 sati snimaka sa veb kamere. Ponekad me je to dovodilo blizu nje na gotovo previše intiman način. Ali to iskustvo me je zaista navelo da dublje razumem njen život, u trenucima kada je bila sama.

Kakve su bile reakcije vaše majke na početku snimanja, a zatim kasnije kako se završetak bližio?

- Jednog dana sam je upitala: „Mama, šta kažeš na ideju da napravim film o tebi i tvom životu u kući?” Zaista nisam očekivala pozitivan odgovor, budući da je moja majka bila povučena osoba. Na moje iznenađenje, odgovorila je: „Kakva pametna ideja, kako to da niko pre nije pomislio na ovo!” Tako smo krenuli s optimizmom, a moja majka je uživala u pažnji koju je dobijala snimanjem. Usput su počeli su da se pojavljuju neki problemi. Preuzimala je sve više i više kontrole, govoreći mi šta i kako da snimim. Jednom sam joj pokazala petominutni isečak snimka koji smo upravo montirali. Odgovorila je odmah, govoreći mi da bi trebalo napraviti potpuno drugačiju montažu i promeniti celu scenu. Uvek je želela da ima kontrolu. Tada sam shvatila da ću morati da sačekam da ode, ako zaista želim da napravim svoj film o svojoj majci, jer će uvek biti problema sa načinom na koji bih je prikazala iz svoje perspektive. Zato moja majka nikada nije videla film. Ipak, dala mi je dozvolu, rekavši: „Bolje sačekaj dok me ne bude više tu, tako ćeš imati odrešene ruke da napraviš svoj film”, namignuvši mi. To sam smatrala izuzetno velikodušnim gestom sa njene strane.      

M. H.