ИНТЕРВЈУ Уке Хогендејк, редитељка ЧАК И СА ТЕШКИМ РАТНИМ ТРАУМАМА, ЖИВОТ МОЖЕ БИТИ ВРЕДАН ЖИВЉЕЊА

Током наредних година и други њени филмови су редовно приказивани на овом фестивалу, а у среду је приказан и њен нови филм “Хаушвиц”.

Тема је другачија, али, по многима, ово је једно од најнеобичнијих и најзначајнијих остварења ове велике европске ауторке. То је прича о харизматичној, духовитој и изненађујуће динамичној мајци ауторке, испричана у маниру црних комедија и филмова независне продукције, снимљена великим делом интернет камером. Истовремено веома лична прича о жени заробљеној агорафобијом и пођеднако универзална, открива нам на дубоко потресан начин колико немерљиво дуго траје страдање преживелих жртава Холокауста.

Као што наслов сугерише, „Хаушвиц“ је комбинација врло личне и врло важне историјске теме. Какав је био ваш први импулс - да нагласите личну причу ваше мајке или да говорите о историји на неконвенционалан начин?

- Први импулс догодио се у тренутку када сам почела да схватам колико је живот моје мајке био одређен траумама из рата, с којима се суочавала. Будући да су биле тако видљиве, почела сам да размишљам о филму о свакодневном животу моје мајке. Но, поред тога, мајка ми је увек била пођеднако инспирација као и, понекад, тешко бреме. Откако сам почела посматрам мајку као филмски лик, пронашла сам другачији приступ њој самој. Верујем да ме је овај филм довео до бољег разумевања, али и бољег суочавања с њом. Истовремено, филм ме је присилио на њену објективизацију, што ми је донело увиде и о властитом животу.

Како сте приступили визуелном аспекту филма с обзиром техничке ограничености веб камера?

- Идеја за веб камере је дошла јер ју је предложила моја мајка. Била је уморна од екипе која је стајала око њеног кревета. Свидела ми се та идеја, јер ми се чинила најближом могућношћу да допрем до њеног свакодневног живота између четири зида. Визуелно је такође било изазовно: призори с веб камере донекле су подсећали на сигурносне камере, што би донело осећај да је закључана. Јер заправо, она је затворена у властитој кући, будући да је имала агорафобију. Зато се веб камера чинила савршено одговарајућом за причу коју сам желела да испричам, али знала сам да само веб камера не би била довољна - иако се може расправљати о томе. Такође сам желела да урадим неке интервјуе и снимим неке друге сцене с уобичајеном филмском камером. На крају је моја мајка избацила све сниматеље, и морала сам да је снимам сама. Након што је и мене избацила, снимци с веб камере постали су још важнији за филм.

Очигледно је да Холокауст никада није престао за оне који су преживели нацистичке затворе. Сем тога, која је била ваша најважнија идеја коју сте желели да пренесете публици?

- Желела сам да публици покажем како чак и са тешким ратним траумама живот може бити вредан живљења. Иако је често патила, моја мајка је имала и срећне тренутке. Бивала је прилично забавна и креативна у свом затвору/ кући. На пример, у 90. години открила је хаус музику. Или рецимо, начин на који је волела да путује по целом свету гледајући емисију „Рејлвеј” касно ноћу. И заиста је уживала у томе, заиста ме је изненадила својом оригиналношћу и открићима. Дакле, можда постоји важна порука наде у филму, која каже: ма колико тешка може бити ваша ситуација, понекад постоје начини да побегнете кроз властити ум и инвентивност.

Снимање овог филма почели сте 2007. године. Није вам први пут да толико дуго снимате. Како доживљавате овај начин стварања? Какви су ту изазови, а с друге стране - уметничке предности?

- Никада не знам колико ће времена бити потребно да се филм заврши, верујем да за то заиста не постоји одређено правило. У овом конкретном филму постојао је очигледан разлог зашто је снимање трајало толико година. Било је много периода када је мојој мајци (и мени такође) требала пауза, време за опоравак и проналажење енергије да се настави. Снимали смо тежак материјал и моја мајка је имала периоде када се радије не би присећала рата и својих траума. Тада бих одложила камеру и чекала док ме не би, након неког времена, почела да пита: „Када планираш да завршиш филм о мени? Не би ли требало да се вратиш са камером поново?” Тако да сам покушавала да пустим да снимање буде њен избор, колико год сам могла. А са веб камерама, снимци су постали попут неке врсте серије о животу у дивљини, никада нисте могли бити сигурни шта ће се догодити у следећем кадру. Било је прилично емотивно и изазовно за мене да гледам 70 сати снимака са веб камере. Понекад ме је то доводило близу ње на готово превише интиман начин. Али то искуство ме је заиста навело да дубље разумем њен живот, у тренуцима када је била сама.

Какве су биле реакције ваше мајке на почетку снимања, а затим касније како се завршетак ближио?

- Једног дана сам је упитала: „Мама, шта кажеш на идеју да направим филм о теби и твом животу у кући?” Заиста нисам очекивала позитиван одговор, будући да је моја мајка била повучена особа. На моје изненађење, одговорила је: „Каква паметна идеја, како то да нико пре није помислио на ово!” Тако смо кренули с оптимизмом, а моја мајка је уживала у пажњи коју је добијала снимањем. Успут су почели су да се појављују неки проблеми. Преузимала је све више и више контроле, говорећи ми шта и како да снимим. Једном сам јој показала петоминутни исечак снимка који смо управо монтирали. Одговорила је одмах, говорећи ми да би требало направити потпуно другачију монтажу и променити целу сцену. Увек је желела да има контролу. Тада сам схватила да ћу морати да сачекам да оде, ако заиста желим да направим свој филм о својој мајци, јер ће увек бити проблема са начином на који бих је приказала из своје перспективе. Зато моја мајка никада није видела филм. Ипак, дала ми је дозволу, рекавши: „Боље сачекај док ме не буде више ту, тако ћеш имати одрешене руке да направиш свој филм”, намигнувши ми. То сам сматрала изузетно великодушним гестом са њене стране.      

М. Х.