INTERVJU GLUMAC MILOVAN FILIPOVIĆ Hiperprodukcija rasula je televizijsku publiku

Uz to, ovog umetnika mnogi pamte kao „pumpayiju” iz sad već kultnog ostvarenja „Vratiće se rode”. Teatarska sezona se bliži kraju. Sumira se učinjeno u minulom periodu, repertoar se menja, ali ne i navike pozorišne publike. O svemu tome i segmentima koji su izgrađivali njegov glumački habitus pričali smo s glumcem Milovanom Filipovićem.

Diplomirali ste u klasi profesora Branka Pleše. Čini se da je on napravio prekretnicu i da su polaznici s njegove klase vratili novosadske glumce na „radar” šire i stručne javnosti u dobiju više prostora i uvažavanja. Možemo li za početak razgovora da se podsetimo pedagoškog rada profesora Pleše?

- Mi smo bili poslednja generacija koju je vodio profesor Pleša i ja pre nego što sam upisao Akademiju uopšte nisam bio svestan njegove veličine i značaja njegovog rada i stvaralaštva. Nekako u to vreme novosadska Akademija nije imala tu vrstu prolaznosti u kinematografiji i na televiziji, kao što je to slučaj danas, ali su nam mnogi zavideli što smo baš kod Pleše u klasi. To je bilo pravo studiranje. Mi smo pored glume učili i mnogo toga -  ne samo o životu i toj nekoj pozorišnoj etici, već je on zaista zahtevao od svojih studenata da se obrazuju, da čitaju vrhunsku i veliku literraturu. Prosto - lako je prepoznati glumce koji su prošli kroz školu Branka Pleše. Što što ne znači, naravno, da ni kod ostalih profesora nije bilo takvih studenata i kasnije glumaca.

U tom postjugoslovenskom periodu, kako rekoste, novosadska Akademija nije imala veliku prolaznost. Kad se tome doda i gašenje „Neoplanta filma” novosadski glumci su baš bili skrajnuti?

- Da. Ne samo u Novom Sadu, nego i u celoj Vojvodini je gašenjem „Neoplante” zaista zastala i sem nekih pojedinačnih pokušaja nekih entuzijasta, nije bilo nekog sistemskog rada  na tome da se to pokrene. Međutim, opet je to krenulo. Taj novi trend je u Vojvodini, u Novom Sadu krenuo baš sa Akademije. To proširenje Akademije ne samo na glumu i režiju, nego i na ostale delatnosti koje se tiču pre svega filma i televizije, doprinelo je tome da se pojave autori, stvaraoci i filmski radnici koji razmišljaju u tom pravcu da se baš u Novom Sadu pokrene jedna ozbiljna filmska i televizijska produkcija. Imali smo situaciju da je glumica iz Novog Sada pre dve godine bila dobitnica evropskog Oskara za glumu, što je zaista stvar koja treba sve da nas učini ponosnim.

Publika tipka telefon tokom predstave

Direktor ste drame Srpskog narodnog pozorišta i s vašom matičnom kućom ste gostovali u Južnoj Koreji. Da li se može uporediti pozorišna kultura ovdašnje i publike u svetu, tj. da li i tamo gledaoci tipkaju mobilne telefone za vreme trajanja predstave?

- U Koreji sam bio na sceni, tako da nisam imao vremena da obraćam pažnju na to kako se ponaša publika. Ne znam da li u svetu publika tokom predstave tipka mobilni telefon, ali, naravno to je svuda deo svakodnevice. Pogotovo u zemljama poput Južne Koreje. Tamo je ta tehnologija postala bukvalno deo ljudi, sastavni deo njihovih tela, organizma. I, nažalost, ili na sreću, ne znam, to je prosto tako. Ne možemo da se borimo protiv toga. Mi tome samo možemo da se prilagodimo, jer to vam je kao klimatske promene. Nemamo mi mnogo mehanizama da se borimo protiv klimatskih promena, ali možemo da im se prilagodimo. Ako su toplije zime nećemo više kupovati perjane jakne. Tako je, po mom mišljenju, i u pozorištu. Ako postoji problem da se publika bavi mobilnim telefonima za vreme predstave, onda treba ili naći neki uređaj koji će to blokirati ili onemogućiti ili predstave treba koncipirati tako da se toj publici privuče pažnja da bude zanimljivije ono što se dešava na sceni, nego to što mogu da vide u tom svom malom aparatu. Jesam, naravno, pobornik toga da se radi na edukaciji publike, da se publika obrazuje u tom smislu da zna da to nije baš pristojno i da smeta glumcima, odnosno izvođačima.

Neminovno je da se osvrnemo i na vašu vrlo bitnu glumačku referencu: „Da ti operem šajbnu” iz serije „Vratiće se rode”. Kontradiktorno izgleda činjenica da je publika zavolela tog lika koji je efemeran, a s druge strane vama je otvorila mnoga vrata?

- Koliko mi je to otvorilo vrata - ne znam. Imao sam nedavno jedan intervju gde su me pitali koliko mi je to smetalo u karijeri. Prosto, to je bila jedna izvanredna serija. Pre svega jako dobro urađena i, po mnogim ocenama, možda i najbolja naša serija nakon raspada one velike države. Ja to gledam ovako: igrao sam jednu zapaženu ulogu u jednoj sjajnoj seriji. Tu su se stvari poklopile i nemam ništa protiv što se ljudi uglavnom referišu na to. Ja sam nakon toga snimio sigurno petnaest, možda i više nekih drugih serija. U nekima sam čak igrao glavne uloge, ali stiglo je neko vreme kada je ta hiperprodukcija ne samo uticala na povećanje broja serija, nego je odvukla fokus publici sa pojedinih stvari koje bi možda bile jednako interesantne i rasula tu televizijsku populaciju koja gleda serije. Imate podatak da je prošle godine u Srbiji snimljeno 40 igranih serija, što mislim da je zaista puno za jednu zemlju koja ima nešto preko šest miliona stanovnika i nekih 3-4 miliona TV publike.

Igrali ste skoro u serijama „Neki bolji ljudi” ili „Blok 27” koji je istovremeno i istorija i mistika i triler. Takve serije su popularne u poslednje vreme. Da li je to izbor producenata koji su prethodno ispitali tržište, odnosno sigurna karta za prolaz kod publike?

- Verovatno. Što se tiče „Nekih boljih ljudi” tu sam učestvovao na dva načina. I kao glumac i kao deo producentskog tima i mi smo hteli tom serijom da napravimo jednu porodičnu seriju u dobroj tradiciji domaćih porodičnih serija kakve su bile „Bolji život” ili „Srećni ljudi”, kasnije i „Porodično blago” i mislim da smo u dobroj meri i uspeli u tome. Jedino što su te serije koje sam pomenuo bile u vreme kada je bila samo jedna takva serija na televiziji i kada se znalo da se to prikazuje u nedelju uveče u 8 sati na RTS-u i fokus cele nacije je bio ka tome. Sada više - ne znam, nažalost, ili na sreću, nije tako, ali to sve menja svoju formu. Sada postoje platforme. Sada možeš da uplatiš 300 dinara mesečno i da odgledaš za pet dana celu seriju od 60 epizoda i jedan moj zanimljiv utisak je da se serija „Neki bolji ljudi” mnogo više gledala u regionu, nego u Srbiji. Što se tiče „Bloka 27” tu sam više bio usmeren u glumačkom smislu i meni se taj scenario jako dopao. Ne samo scenario, nego mi se dopala i ta mlada ekipa koja je kreirala tu seriju i zaista mislim da smo - po ugledu na neke mnogo poznatije američke i nemačke serije - napravili jednu vrlo zanimljivu seriju koja mislim da će tek u nekom narednom periodu dobiti svoje mesto u tom korpusu domaćih serija i rešavanja tih misterija koje su vrlo popularne kao žanr, pre svega na zapadu, ali vidima da sve više i kod nas dobijaju na značaju. Na svu  sreću dosta se radi, dosta se snima. Evo, i ove godine će biti nekih zanimljivih televizijskih ostvarenja u kojima učestvujem, ali zbog prirode ugovora ne mogu da otkrivam o čemu se radi.

Tekst i foto: Nemanja Savić