ИНТЕРВЈУ ГЛУМАЦ МИЛОВАН ФИЛИПОВИЋ Хиперпродукција расула је телевизијску публику

Уз то, овог уметника многи памте као „pumpayiju” из сад већ култног остварења „Вратиће се роде”. Театарска сезона се ближи крају. Сумира се учињено у минулом периоду, репертоар се мења, али не и навике позоришне публике. О свему томе и сегментима који су изграђивали његов глумачки хабитус причали смо с глумцем Милованом Филиповићем.

Дипломирали сте у класи професора Бранка Плеше. Чини се да је он направио прекретницу и да су полазници с његове класе вратили новосадске глумце на „радар” шире и стручне јавности у добију више простора и уважавања. Можемо ли за почетак разговора да се подсетимо педагошког рада професора Плеше?

- Ми смо били последња генерација коју је водио професор Плеша и ја пре него што сам уписао Академију уопште нисам био свестан његове величине и значаја његовог рада и стваралаштва. Некако у то време новосадска Академија није имала ту врсту пролазности у кинематографији и на телевизији, као што је то случај данас, али су нам многи завидели што смо баш код Плеше у класи. То је било право студирање. Ми смо поред глуме учили и много тога -  не само о животу и тој некој позоришној етици, већ је он заиста захтевао од својих студената да се образују, да читају врхунску и велику litеrraturu. Просто - лако је препознати глумце који су прошли кроз школу Бранка Плеше. Што што не значи, наравно, да ни код осталих професора није било таквих студената и касније глумаца.

У том постјугословенском периоду, како рекосте, новосадска Академија није имала велику пролазност. Кад се томе дода и гашење „Неопланта филма” новосадски глумци су баш били скрајнути?

- Да. Не само у Новом Саду, него и у целој Војводини је гашењем „Неопланте” заиста застала и сем неких појединачних покушаја неких ентузијаста, није било неког системског рада  на томе да се то покрене. Међутим, опет је то кренуло. Тај нови тренд је у Војводини, у Новом Саду кренуо баш са Академије. То проширење Академије не само на глуму и режију, него и на остале делатности које се тичу пре свега филма и телевизије, допринело је томе да се појаве аутори, ствараоци и филмски радници који размишљају у том правцу да се баш у Новом Саду покрене једна озбиљна филмска и телевизијска продукција. Имали смо ситуацију да је глумица из Новог Сада пре две године била добитница европског Оскара за глуму, што је заиста ствар која треба све да нас учини поносним.

Публика типка телефон током представе

Директор сте драме Српског народног позоришта и с вашом матичном кућом сте гостовали у Јужној Кореји. Да ли се може упоредити позоришна култура овдашње и публике у свету, тј. да ли и тамо гледаоци типкају мобилне телефоне за време трајања представе?

- У Кореји сам био на сцени, тако да нисам имао времена да обраћам пажњу на то како се понаша публика. Не знам да ли у свету публика током представе типка мобилни телефон, али, наравно то је свуда део свакодневице. Поготово у земљама попут Јужне Кореје. Тамо је та технологија постала буквално део људи, саставни део њихових тела, организма. И, нажалост, или на срећу, не знам, то је просто тако. Не можемо да се боримо против тога. Ми томе само можемо да се прилагодимо, јер то вам је као климатске промене. Немамо ми много механизама да се боримо против климатских промена, али можемо да им се прилагодимо. Ако су топлије зиме нећемо више куповати перјане јакне. Тако је, по мом мишљењу, и у позоришту. Ако постоји проблем да се публика бави мобилним телефонима за време представе, онда треба или наћи неки уређај који ће то блокирати или онемогућити или представе треба конципирати тако да се тој публици привуче пажња да буде занимљивије оно што се дешава на сцени, него то што могу да виде у том свом малом апарату. Јесам, наравно, поборник тога да се ради на едукацији публике, да се публика образује у том смислу да зна да то није баш пристојно и да смета глумцима, односно извођачима.

Неминовно је да се осврнемо и на вашу врло битну глумачку референцу: „Да ти оперем шајбну” из серије „Вратиће се роде”. Контрадикторно изгледа чињеница да је публика заволела тог лика који је ефемеран, а с друге стране вама је отворила многа врата?

- Колико ми је то отворило врата - не знам. Имао сам недавно један интервју где су ме питали колико ми је то сметало у каријери. Просто, то је била једна изванредна серија. Пре свега јако добро урађена и, по многим оценама, можда и најбоља наша серија након распада оне велике државе. Ја то гледам овако: играо сам једну запажену улогу у једној сјајној серији. Ту су се ствари поклопиле и немам ништа против што се људи углавном реферишу на то. Ја сам након тога снимио сигурно петнаест, можда и више неких других серија. У некима сам чак играо главне улоге, али стигло је неко време када је та хиперпродукција не само утицала на повећање броја серија, него је одвукла фокус публици са појединих ствари које би можда биле једнако интересантне и расула ту телевизијску популацију која гледа серије. Имате податак да је прошле године у Србији снимљено 40 играних серија, што мислим да је заиста пуно за једну земљу која има нешто преко шест милиона становника и неких 3-4 милиона ТВ публике.

Играли сте скоро у серијама „Неки бољи људи” или „Блок 27” који је истовремено и историја и мистика и трилер. Такве серије су популарне у последње време. Да ли је то избор продуцената који су prеthodno испитали тржиште, односно сигурна карта за пролаз код публике?

- Вероватно. Што се тиче „Неких бољих људи” ту сам учествовао на два начина. И као глумац и као део продуцентског тима и ми смо хтели том серијом да направимо једну породичну серију у доброј традицији домаћих породичних серија какве су биле „Бољи живот” или „Срећни људи”, касније и „Породично благо” и мислим да смо у доброј мери и успели у томе. Једино што су те серије које сам поменуо биле у време када је била само једна таква серија на телевизији и када се знало да се то приказује у недељу увече у 8 сати на РТС-у и фокус целе нације је био ка томе. Сада више - не знам, нажалост, или на срећу, није тако, али то све мења своју форму. Сада постоје платформе. Сада можеш да уплатиш 300 динара месечно и да одгледаш за пет дана целу серију од 60 епизода и један мој занимљив утисак је да се серија „Неки бољи људи” много више гледала у региону, него у Србији. Што се тиче „Блока 27” ту сам више био усмерен у глумачком смислу и мени се тај сценарио јако допао. Не само сценарио, него ми се допала и та млада екипа која је креирала ту серију и заиста мислим да смо - по угледу на неке много познатије америчке и немачке серије - направили једну врло занимљиву серију која мислим да ће тек у неком наредном периоду добити своје место у том корпусу домаћих серија и решавања тих мистерија које су врло популарне као жанр, пре свега на западу, али видима да све више и код нас добијају на значају. На сву  срећу доста се ради, доста се снима. Ево, и ове године ће бити неких занимљивих телевизијских остварења у којима учествујем, али због природе уговора не могу да откривам о чему се ради.

Текст и фото: Немања Савић