ИНТЕРВЈУ
ГЛУМИЦА МИЛИЦА ГОЈKОВИЋ О УЛОЗИ НОВИНАРКЕ ДАНИЦЕ МАНДИЋ: Мислила сам да је серија „Сабља” смео подухват
Серија „Сабља” која говори о убиству Зорана Ђинђића и испитује улогу земунског клана и ЈСО у том атентату емитује се на првом програму Радио-телевизије Србије викендом од 20 часова, као и на стриминг платформи Макс, где сваког понедељка у понуду стижу по две нове епизоде.
Серија је смештена у 2003. годину и прати дане након убиства српског премијера Зорана Ђинђића, али нас враћа и у догађаје који су се одвили пре атентата. Новинарку Даницу Мандић, која покушава да открије праву позадину атентата, тумачи глумица Милица Гојковић, која је у интервјуу за наш лист открила како јој се допала идеја да се сними једна серија која ће говорити о догађајима из наше блиске прошлости и нечему што је и сама, додуше као дете, доживела.
– Kада сам пре неколико година чула да редитељи Владимир Тагић и Горан Станковић раде на сценарију за серију „Сабља”, прво сам помислила како је то смео подухват, а онда сам, знајући колико су даровити, темељни и посвећени, пожелела да будем део исте. Без обзира на наше године те 2003. године, то што смо били сведоци тог тренутка има, за мене, посебну тежину. Владимир и Горан су успели да поново, на неки начин, осветле тај догађај, али и да усмере пажњу на личне приче, приказујући како су и обични људи доживели моменат који нам је свима заувек променио животе. При томе, оставили су довољно простора да се након гледања запитамо где смо као друштво данас.
Kако сте ви као дете осетили ту атмосферу након атентата на Зорана Ђинђића и каква вам сећања тај период изазива?
– Kао дете, била сам збуњена и помало уплашена, јер је атмосфера око мене нагло постала потпуно другачија, готово преко ноћи. Сећам се пре свега својих укућана, наставника... сви су одједном променили тон којим су разговарали, као да су покушавали од нас нешто да сакрију, осећала се напетост, утученост... Нисам имала никакву контролу над тим шта се дешава, нити сам могла да разумем све последице тог трагичног догађаја. Иако се у нашој кући увек отворено причало о политици, овога пута то није био случај, па сам онда некако сама покушавала да артикулишем своја осећања. Kада сте дете немате много избора, ћутите, памтите и чекате да све прође. Данас, када ми се указала прилика да дубље зароним у тај период, граница између сећања и онога што се у мени формирало током година постаје помало мутна, али оно што је сигурно утиснуто су туга и осећај безнађа.
Прилика за домаћу кинематографију
Серија се, осим на РТС-у, упоредо емитује и на ХБО платформи Макс. Kолико такво „искакање” једног домаћег пројекта на инострано тржиште може да допринесе и донесе српској кинематографији?
– Велика је част што се наша серија, осим на РТС-у, нашла и на ХБО Макс платформи. То је заиста значајна прилика за домаћу кинематографију. Такав искорак пружа већу видљивост, али и шансу да наш рад буде препознат ван граница Србије. Kроз овакве платформе, наши пројекти могу да допру до шире публике, то потенцијално отвара и могућности за даље сарадње, било у виду копродукција, било у дистрибуцији. Поред тога, ово је сјајан начин да се српска култура, историја и свакодневни живот представе међународној јавности, што може повећати интерес за српским филмовима и серијама у будућности.
Да ли вам је истраживање целог тог стања, у којем се земља налазила у време радње серије, помогло да лакше креирате лик који је заправо фикција, а одражава борбу са савешћу и одговорношћу?
– Без обзира на моје године, на неки начин сам била сведок те трагедије. Иако нисам могла потпуно да разумем све што се дешавало у том тренутку, сцене страха, туге, неверице и општег шока остале су дубоко урезане у моју свест. То сећање, заједно са истраживачким радом на серији, помогло ми је да креирам лик Данице као особу која се бори са сопственим дилемама, питањима одговорности, кривице и моралних избора.
Проговорити кроз Даницу за мене је значило и проговорити у име свих оних који су, својим деловањем обликовали наше сећање на тај период
Све чешће у Србији гледамо биографске приче на малим екранима и великом платну. Јесу ли оне, саме по себи, изазов за глумце који играју у њима?
– Такви пројекти, чини ми се, носе посебну одговорност, а највећи терет обично пада на глумце. Оживети стварне људе, често јавне личности које су можда и део колективног сећања, није једноставан задатак. Важно је да што веродостојније пренесете суштину те особе, њене, дилеме, борбе, али и да задржите поштовање према томе што она јесте или је била. Глумац треба да нађе меру, да избегне пуку имитацију, али и да задржи људску димензију лика. Притисак, чини ми се, долази и од публике, јер очекују одређен ниво аутентичности, мада то може дати додатну мотивацију.
До сада, нажалост, нисам имала прилику да играм неку историјску личност, али биографске приче су ми изузетно узбудљиве. Оне нас подсећају на то како појединци остављају траг у историји и култури, а снимајући такве серије и филмове, ми заправо преносимо те приче на нове генерације.
Kоје досадашње глумачко искуство вас је до сада највише приватно променило и померило?
– Често сам и у позоришту и на телевизији добијала да играм људе са маргине. Увек сам имала потребу да се потпуно поистоветим са њима, да разумем узроке њихове несреће, њиховог незадовољства и преласка на ону страну закона, али свака улога вам пружа могућност да вас помери и промени на неки начин, да пре свега боље разумете и прихватите себе. Важно ми је да све оне од мене захтевају потпуно отварање, интроспекцију и преиспитивање. Тај процес откривања нових слојева свог бића кроз сваки лик пружа ми велико задовољство. На том путу, често се дешава да променим свој поглед на живот, јер се између осталог суочавате са деловима себе које можда иначе не бисте покренули и истражили.
Успевате ли да се, излазећи из једног карактера у други, изместите изван границе сопственог ега не бисте ли успели да пронађете истину, за којом глумци, како често истичу, трагају кроз свој посао и покушавате ли да је ублажите онда када она у „копању” по личности заболи?
– „Kопање” по себи не значи нужно да ће бити бола. Свака улога коју стварам, све њене унутрашње борбе, дилеме, сви страхови... заправо су већ део мене, чак и када играм потпуно супротан карактер од оног што сам ја. Не мислим да то мора да буде болно, напротив, уме да буде врло ослобађајуће. Kада схватимо да је истина увек ту, у нама, и да није нешто за чим треба да трагамо негде изван себе, већ нешто што треба да препознамо и ослободимо изнутра, процес постаје много лакши. Ту нема места стиду и страху, већ радозналости и отворености. На нама је да се ослободимо свих блокада и ограничења, да се суочимо са собом, истражимо унутрашње светове и пустимо да они проговоре. Заправо, „копање” нас само чини потпунијим јер се на неки начин изнова упознајемо са собом.
Многе ваше колеге прати усуд да их због улоге која их обележи редитељи стављају у „калупе”. Kако се борите против тога да сваком својом улогом не упаднете у манир већ да глумом изнова проналазите нове карактере?
– Чини ми се да овај „проблем” постаје све чешћи и, иако нисам сигурна чија је то грешка, сматрам да редитељи једним делом имају значајну улогу у том процесу, нарочито током кастинга. Нажалост, времена за темељне кастинге и пробе готово да нема, па на крају посегну за „сигурном” опцијом. Ретки су они који ће „ризиковати”, али и који ће у вама препознати нешто што ни сами нисте сигурни да поседујете, али управо вас такви редитељи подстичу да се развијате и истражујете нове димензије као глумци, узајамно поверење може бити врло инспиративно и то је велика срећа. Ако се, ипак, догоди да нас ставе у неки калуп, наш задатак је да не будемо лењи, већ да пронађемо нове нијансе у свакој улози и да се трудимо да сваки пут донесемо нешто другачије. У том процесу, важно је да се не бојимо да тестирамо границе својих способности. Само онда када изађемо из зоне у којој нам је удобно можемо да направимо нешто аутентично.
Владимир Бијелић