GLUMAC IVAN IVANOV: Treba nam više dečijeg programa!

Ukazanu šansu je pretvorio u pogodak, jer je već iza sebe imao ogromno scensko i iskustvo pred TV kamerama. U kratkom roku usledili su pozivi za serije „Besa”, „Koleginice”, „Dinastija”, a niz se i dalje nastavlja. Danas je glumac Ivan Ivanov veoma tražen, kako u pozorištu, tako i u serijskim programima. Nakon niza serija u kojima smo uživali u njegovoj glumi, ovih dana ga gledamo i u novom nastavku popularne serije „Urgentni centar“. O plodotvornoj i bogatoj karijeri i iskustvima sa raznim medijima, Ivan Ivanov je podelio utiske s čitaocima Dnevnikovog TV magazina.

Počeli ste s „Đavoljom varoši”, pa je bila serija „Kolo sreće”, potom „Sinđelići”... Traženi ste?

- Da. Bili su „Sinđelići”, bio je skoro i novi ciklus serije „Urgentni centar”, bilo je i nešto što je pola emisija, a pola je u formi intervjua, a ima malo i igranog dela. Da, radi se. Nije to sad ni malo, a tu su i večernje predstave u Narodnom pozorištu, onda neke nezavisne, pa dečije pozorište, televizija... Bio je čak i izlet od par godina u novinarstvo, tako da svašta nešto sam video iz raznoraznih uglova.

Nije vas jedino bilo na radiju?

- Nije, ali je bilo nekih varijanti koje nisu radijske. Bile su to neke naracije za RTS, za jednu dobru emisiju koju sam iz nekih svojih razloga morao da napustim, a to je „AProPop”. Jedna vrlo kvalitetna emisija koja se bavi kulturom i popularnom kulturom, dakle od grafita, kej-popa, panka, roka, didžejinga, elektronske, digitalne muzike itd. Ali meni je uvek bio problem sa tim mikrofonom. Zapravo, meni je problem „gluva soba“, jer imam klaustrofobiju i ne mogu da se zadržavam duže od 15 minuta u zatvorenom prostoru.

Bez namere da nekog diskreditujemo, ali RTS, koji kao nacionalna televizija ima i obavezu da neguje i kulturne i subkulturne sadržaje, ostale televizije, čini se, manje mare za kulturu?

- Jeste. Ne znam da u ovom trenutku neko radi čistu kulturu, a svi su u obavezi da to rade i po REM-u i po zakonu. I ne samo to, već, opet kažem, radim i dečije predstave za dečiju scenu i po svim televizijama bi trebalo da bude dečijeg programa, a nemamo ga. Zaboravih da pomenem da bi trebalo uskoro da se radi jedan jako dobar dečiji serijal, još je u pripremi i to je nešto bez čega stvarno ne bi smela da postoji bilo koja televizija, pa čak ni lokalna. Postoje te mreže, pa mogu da se kupuju te emisije, ne moraju da se produciraju. Danas je toliko lako napraviti emisiju. Maltene možete uraditi sve telefonom, korektno. Neki, opet loše rade i kamerama, ali ako imate dobru ideju, u današnje vreme može uvek da se prenese. Meni je poseban problem to što nema dečijeg programa. Državna televizija to održava i čuva koliko-toliko, ali i kod njih su ti programi pomereni ka drugom i trećem kanalu.

Da li vam je neko rekao da likom podsećate na Marinka Madžgalja?

- E, jesu, baš pre neki dan. Do tada niko mi nije to rekao. Sad sam malo pustio kosu, pa imam bujniju. Inače Marinko i ja smo radili u jednoj predstavi. To je bila „Hasanaginica” gde je on igrao Hasan-agu u Narodnom pozorištu na maloj sceni u režiji Jagoša Markovića. Koliko ja znam, ta predstava je najdugovečnija. Ona igra dvadeset i jednu godinu. Nekoliko meseci posle je krenula „Velika drama” i to su trenutno dve najdugovečnije predstave. Nekada je bila „Buba u uhu”, ali ona ne igra već dugo vremena, a ovo je nešto što igra dvadeset i jednu godinu.

Vredi se podsetiti i predstave „Dragi moj lažljivče” sa Mihajlom Viktorovićem i Radmilom Andrić koja je u istoj podeli igrala tri i po decenije.

- Tako je. Dobro, ima i Zijah Sokolović koji igra svoje monodrame 27 i 30 godina, ali što se tiče institucije, ipak bi Narodno pozorište trebalo da bude reprezentacija.

Nemanja Savić