ГЛУМАЦ ИВАН ИВАНОВ: Треба нам више дечијег програма!

Указану шансу је претворио у погодак, јер је већ иза себе имао огромно сценско и искуство пред ТВ камерама. У кратком року уследили су позиви за серије „Беса”, „Колегинице”, „Династија”, а низ се и даље наставља. Данас је глумац Иван Иванов веома тражен, како у позоришту, тако и у серијским програмима. Након низа серија у којима смо уживали у његовој глуми, ових дана га гледамо и у новом наставку популарне серије „Ургентни центар“. О плодотворној и богатој каријери и искуствима са разним медијима, Иван Иванов је поделио утиске с читаоцима Дневниковог ТВ магазина.

Почели сте с „Ђавољом вароши”, па је била серија „Коло среће”, потом „Синђелићи”... Тражени сте?

- Да. Били су „Синђелићи”, био је скоро и нови циклус серије „Ургентни центар”, било је и нешто што је пола емисија, а пола је у форми интервјуа, а има мало и играног дела. Да, ради се. Није то сад ни мало, а ту су и вечерње представе у Народном позоришту, онда неке независне, па дечије позориште, телевизија... Био је чак и излет од пар година у новинарство, тако да свашта нешто сам видео из разноразних углова.

Није вас једино било на радију?

- Није, али је било неких варијанти које нису радијске. Биле су то неке нарације за РТС, за једну добру емисију коју сам из неких својих разлога морао да напустим, а то је „АПроПоп”. Једна врло квалитетна емисија која се бави културом и популарном културом, дакле од графита, кеј-попа, панка, рока, диџејинга, електронске, дигиталне музике итд. Али мени је увек био проблем са тим микрофоном. Заправо, мени је проблем „глува соба“, јер имам клаустрофобију и не могу да се задржавам дуже од 15 минута у затвореном простору.

Без намере да неког дискредитујемо, али РТС, који као национална телевизија има и обавезу да негује и културне и субкултурне садржаје, остале телевизије, чини се, мање маре за културу?

- Јесте. Не знам да у овом тренутку неко ради чисту културу, а сви су у обавези да то раде и по РЕМ-у и по закону. И не само то, већ, опет кажем, радим и дечије представе за дечију сцену и по свим телевизијама би требало да буде дечијег програма, а немамо га. Заборавих да поменем да би требало ускоро да се ради један јако добар дечији серијал, још је у припреми и то је нешто без чега стварно не би смела да постоји било која телевизија, па чак ни локална. Постоје те мреже, па могу да се купују те емисије, не морају да се продуцирају. Данас је толико лако направити емисију. Малтене можете урадити све телефоном, коректно. Неки, опет лоше раде и камерама, али ако имате добру идеју, у данашње време може увек да се пренесе. Мени је посебан проблем то што нема дечијег програма. Државна телевизија то одржава и чува колико-толико, али и код њих су ти програми померени ка другом и трећем каналу.

Да ли вам је неко рекао да ликом подсећате на Маринка Маџгаља?

- Е, јесу, баш пре неки дан. До тада нико ми није то рекао. Сад сам мало пустио косу, па имам бујнију. Иначе Маринко и ја смо радили у једној представи. То је била „Хасанагиница” где је он играо Хасан-агу у Народном позоришту на малој сцени у режији Јагоша Марковића. Колико ја знам, та представа је најдуговечнија. Она игра двадесет и једну годину. Неколико месеци после је кренула „Велика драма” и то су тренутно две најдуговечније представе. Некада је била „Буба у уху”, али она не игра већ дуго времена, а ово је нешто што игра двадесет и једну годину.

Вреди се подсетити и представе „Драги мој лажљивче” са Михајлом Викторовићем и Радмилом Андрић која је у истој подели играла три и по деценије.

- Тако је. Добро, има и Зијах Соколовић који игра своје монодраме 27 и 30 година, али што се тиче институције, ипак би Народно позориште требало да буде репрезентација.

Немања Савић