Филмско писмо из Париза: Хиљаду и једна крушка

По повратку из иностранства у своју родну Анадолију, млади романописац улаже огроман напор да буде објављен, јер верује у рукопис свога првог романа. Но, издаваштво је у кризи, нико не објављује нове ауторе, а и када се јави нада и помоћ младом писцу у виду општинара запосленог  при министарству културе, породични дугови Синановог оца-коцкара одводе аутора и његову породицу у пропаст. Међутим, оно што филм чини одиста занимљивим, или још боље- уметнички дубоким, јесте да су у ову оквирну причу о јунаку уткане и многе друге приче које чине овај филм фреском новијег турског друштва , у ери сумњиве Ердоганове демократије.

У галиматијасу догађаја, писац среће у селу девојку с којом се дружио као дете, а која је неамбициозни сањар; она прича о громовима , олуји, вођењу љубави, о томе како би и она желела да, као Синан, окуша своју срећу и негде другде, али, ето, тренутно ради  у пољу, јер није желела да се школује... Овај наизглед банални монолог редитељ заправо уграђује у једну велику метафору о тренутној ситуацији у земљи Турској, која је познавала многа чуда, живот царевине, аскере, царске војнике али и акрепе, кој су јој испијали енергију вековима: занимљив је рад младог редитеља Цејлана, јер остварује поетску метафору радом савршене камере који прецизношћу и мајсторством достиже рад једног Куросаве или Пазолинија, али можда и Кијаростамија  на чији „Трешњин врт“, по нежно–грубом, донекле апстрактном стилу, подсећа ово троипосатно остварење.

Да ли је „Дивља крушка” љубавни филм? Или је то филм о животу у савременој турској провинцији? Да ли је то прича о пријатељству, или о раслојавању породице? Или о почецима писца, сваког богомданог уметника или о свима њима помало? Јер, свака прича одвија се по клишеу „Хиљаду и једне ноћи“ који је прича о причама“ или роман-река, а такав је и филм: у оквиру мањих прича наратор приповеда причу са одређеним моралним искуством, које служи као опомена, али је довољно јака и јасна да са нама остаје као део нашег искуства. Рецимо, млади писац, Синан, среће старијег, Сулејмана, мајстора од речи, донекле уморног од постојања. Њихов дијалог говори нам све о занату списатеља и о чину писања, и то само у неколико речи. Сулејман даје савет млађем следбенику да се не плаши клишеа и да их не избегава јер ови „крију велике животне истине“.

На тренутке ће нам се учинити овај филм као прича о оцу и сину, а понекад као прича, по рецепту Меше Селимовића, о дервишу и ученику, о муслимаском имаму и верницима коју Цејлан проналази у стиховима великог песника суфисте, Јусуфа Емреа. Ипак, у „Дивљој крушки” нема религиозне дидактике ни савета, у тренутку када Синан, као просветитељ саветује имама да не гуши вернике са претераном религијом, овај му одговара, шаљиво, питањем „а како ви знате шта народу стварно треба?“ Филм јесте сложен, али  његова сложеност носи тежину и лепршавост попут романа „Дервиш и смрт“.

Нина Живанчевић