Film „Prvi čovek na Mesecu”: Reditelj je kanda promašio poentu

Uloga jednog od najvećih heroja američke istorije, Nila Armstronga, poverena je kanadskom glumcu Rajanu Goslingu što baš i nije najbolje leglo američkim patriotama.

Ubrzo posle premijere, još burnije reakcije u Americi izazvala je činjenica da u filmu nema scene postavljanja američke zastave na Mesec. Čak je i sam Baz Oldrin, jedan od pilota lunarnog modula, i drugi čovek na Mesecu, na Tviteru izrazio svoje nezadovoljstvo. Film su kritikovali republikanski senatori Ted Kruz i Marko Rubio koji je rekao da je preskakanje trenutka zabadanja zastave “čisto ludilo”. Nimalo iznenađujuće, i sam američki predsednik Donald Tramp se oglasio ovim povodom, izjavivši da je neprikazivanje zastave  “budalaština” zbog koje neće gledati film.

“Prvi čovek” je imao dobar prijem na Venecijanskom festivalu, i pretežno pozitivne kritike, ali je na bioskopskim blagajnama potpuno propao. Spektakularno malu zaradu neki opravdavaju lošim publicitetom koji je dobio u javnosti zbog pomenutih kontroverzi, dok drugi, trezvenije objašnjavaju da je mnogo veći problem što se film o letu na Mesec koji traje 140 minuta prvenstveno fokusira na Armstrongovu porodičnu dramu.

“Prvi čovek” čini se, nije mnogo bolje prošao ni u Novom Sadu, bar sudeći po večernjoj projekciji na kojoj je pre nekoliko dana bilo ukupno četvoro ljudi, od kojih je dvoje izašlo dobrih pola sata pre kraja filma. Razvodnica je u toku filma ulazila dva puta da proveri da li je iko ostao u sali.

Još uvek bez uspešnog Apola 11 na filmu

Dosad je snimljeno dvadesetak filmova inspirisanih Apolo programom, od kojih je jedan od najuspešnijih “Apolo 13”, Rona Hauarda koji prikazuje događaje propale misije na Mesec, a u kom su glavne uloge sjajno tulačili Tom Henks,  Kevin Bejkon i Geri Sinis. Apolo je inspirisao i nekoliko nekonvencionalnih adaptacija, poput belgijskog crtaća “Fly Me to the Moon” u kom muve putuju na Mesec u malom muvljem svemirskom brodu. Osim “Moonshota” snimljenog pre desetak godina, među boljim dokumentarcima su i “For All Mankind” koji je koristio i originalne snimke u montaži, kao i “Magnificent Desolation”, u kom je jedan od pisaca i naratora Tom Henks.

Do danas, još uvek nije snimljen nijedan igrani film o Nilu Armstrongu i Apolu 11 koji je postigao naročit komercijalni uspeh, ili ostao zapamćen kod publike.

Ako bismo se držali omiljenog kreda savremenih profesora kreativnog pisanja da priča  mora početi rečenicom koja će upecati čitaoca, nešto slično očekujemo i od prve scene u filmu. Šazel možda nije zaboravio tu lekciju, ali je potpuno promašio poentu, i to je problem koji ga prati kroz ceo film.

“Prvi čovek” otvara akcijom napunjena scena u kojoj se Nil Armstrong, u jednoj od proba pre pravog leta, nekontrolisano tumba kroz atmosferu, jedva uspevajući da se spusti. Jedini problem je što u tom trenutku gledaoci nemaju apsolutno nikakav odnos prema glavnom liku, pa je gledanje samo naporna seansa ravnodušnosti u kojoj je moguće posmatrati nekog ko nam ništa ne znači  kako se deset minuta besmisleno prevrće po kapsuli.

Ova nemogućnost da bilo čemu da dramsku težinu ili emocionalnu vrednost prati Šazela do kraja filma. U prvom planu je Armstrongova porodica, odnos sa ženom i trauma zbog prerano umrle ćerke, ali s obzirom na to da smo sve te događaje jedva videli u nizu nepovezanih scena, potpuno je nemoguće imati bilo kakvo interesovanje ni saosećanje prema junacima.

Šazelovo insistiranje na Armstrongovoj porodičnoj drami je užasno naporno pošto scenario ne uspeva da je poveže sa misijom Apola ni na koji smislen način. Zapravo, čini se da gledamo dva paralelna filma od kojih je jedan kriminalno loše napisana porodična drama režirana u stilu “ovako mali Džo zamišlja evropske umetničke filmove”, a drugi relativno solidan istorijski film zasnovan na što tačnijem prikazivanju razvoja misije Apola 11. 

Vrlo je bolno gledati Rajana Goslinga kao Nila Armstronga jer je teško reći kad je poslednji put neka krupna zverka sa holivudske A liste glumaca uspela da tako ubedljivo briljira u neharizmatičnosti. Ipak, teško da je u pitanju greška glumca koji se očigledno trudio da prati instrukcije reditelja – u ovom filmu niko od junaka nije zanimljiviji, niti ima više harizme nego valjkasti crv kog je udario šlog, što je posebno besmisleno jer su u pitanju ljudi koji su krojili istoriju svojom neustrašivošću i inventivnošću.

Svakako svetla tačka je sjajan saundtrek Džastina Harvica, čija muzika, ukombinovana sa Šazelovim retkim momentima istinske inspiracije, uspeva da u finalu filma oživi Mesečev pejzaž na tako upečatljiv način da jedna kratka završna scena gotovo da uspeva da opravda prethodnih 140 minuta mučenja u bioskopu.

Nastasja Pisarev